130
Милосав Јелић
још познају, али ни на једној крста нема. Крстови од камена поломљени и колико их још има с разбијеним плочама налазе се у једном углу. Само на једној у ста-њу смо да лепо прочитамо: „Михаило Шумаревић, ђак-матурант из Јагодине“. Кад после долази албански све-штеник, показује нам где је гроб Шумаревића и где је сахрањен официр Петровић, „човек тако од 35 година“. Другима не зна имена.
Али је главно наше гробље ван порте и уз њу са-му, позади цркве, чим се отвори мала капија. Ту у јед-ном квадрату од неколико стотина квадратних метара леже под земљом 700 наших војника. Сахрањивано их је по петнаест у један гроб петнаесте и шеснаесте го-дине, кад смо ми отишли, а они остали у болници. Хумке се не познају. Ледина. Један јарак дели наше гробље од аустријског, које тако исто нема крстова, али где је сваки војник укопаван засебно. Свуда је на-далеко раван. Само три пласта сена кад заклоне од очи-ју ђубре расуто по вечној кући наших јунака. Ни сенке од кипариса данас их нису помиловале.
Скупило се неколико људи и деце. Прота је на-вукао одежду, окренуо се истоку и почео помен. Арна-учићи се побожно крсте и с интересовањем слушају словенске речи. Код њих се служи на грчком. Мирно је и сетни се црквени напеви уплићу у тихи поветарац с мора. | ... За веру и отечество на браник живот свој; поло ... жив ... ши ...
То се односи на њих заборављене у туђини, прсло-га срца од бола, сатрвене у једном страшном национал-ном замаху. У толико су њих морали поломити рУкеI пре него што су их бацили у ове гадне јаме. Јер те руке* беху пружене отаџбини и остале укочене у чезнућу. Па домовина велика и лепа није ни за десет година дошлај да их разгали у великој самоћи. Ни да припали светло4 сти њиховом ишчилелом виду. Ни да их запита за Ра' не непреболне.
Те ако вам кад испричају да море удара љутитој о обале и да у влажне ноћи фијук ветра повија кипа-рисе и потреса уснуле домове, знајте да то није бураЈ То куну наша деца из Каваје.	ј