ВОЈНИЧКА СВЕЧАНОСТ У СКАДРУ
Августа 1927.
У низу свечаности предвиђених у част доласка претседника републике убележена је и једна војничка. Она је имала и политичког значаја, јер је тога дана тре-бало да продефулују поред шефа државе поједини бар-јаци милиције, која се делимично бунила колико про-шле године. Сем тога ваљало је показати добро одевену и оружану војску сталнога кадра и тако уздићи пре-стиж режима.
Отуда је претседник желео да останем и да видим параду. Иначе се моја ситуација изменила из основа. Стари познаници и пријатељи не устручавају се више да долазе да се здраве и питају. Са мном седе официри, а полицајци ме поздрављају. Рекоше ми и једну турску пословицу: „Стари пријатељ никада не може бити не-пријатељ, а ако и хоће — не личи му“. Свему је томе допринела она једна аудијенција ради интервјуа. Исти је свет широм континента.
Прекјучерашњи „те дансан“ (албански се каже правилније „те ме данс“), који је приредила општина, није био ништа нарочито. Прво није га посетио прет-седник, друго посетило га мало дама. Свега да их се могло набројати десетак из дипломатског кора и пет до шест Скадарки. Католици сасвим правилно кажу: „Нека муслимани доведу своје жене да и ми играмо с њима, па после нека и они играју с нашима". Ипак се играло. Било је шимија и фокстрота, док је г. Салахе-дин Блошми у „великој униформи" узалудно покушавао да уведе корак од чарлстона. Наоколо око парова у