34
Милосав Јелић
—	Јест. Досад су само прегледали јесу ли избори правилни, а од сутра ће ваљда што озбиљно.
—	Хоће ли да буде република?
—	О, сигурно. Сви смо ми за то. (Драч је Ахметбегов).
И берберин, код кога се бријем и који опет говори
српски, каже:
—	Шта ће да буде не знам. Ја само вичем: „Жи-вео Ахмет Зогу!“.
Четири Јерменина играју карте за суседним сто-лом. Руке су им пуне златног прстења. Упознајемо се. И они говоре наш језик.
—	Како је у Азији?
—	Не ваља. Турска посла.
Пут је као длан, местимично покварен. Не треба много оправке. И поправља се. Шофер тера великом бр-зином. Поред нас пролећу као ветар други аутомобили. Све лаки фордови. Тридесет њих саобраћа на линији Драч-Тирана и Тирана-Скадар. Ни на једном путу није се десило још напада на путнике. У Тирани за послед-њу годину дана није било просте крађе. Кажњавали су за сваки преступ ове врсте вешањем. У почетку. Сад је ред и мир. Не зна се ни да се ко потукао у кафани с ким. А ни једне конференције није било ради већања како да се поправи јавна безбедност.
Мирне су све косе око Драча и мирна је Преза. Базар-Шијак има изглед тихе паланчице. Ви, који има-те слику нашега повлачења, логора, ватри, беде и смрти тешко бисте схватили овај нови изглед. „Као да никад ништа било није.“ Само може бити да сабласти наших мученика пружају ноћу руке за галијама, што одоше. У бурне ноћи кад је море љутито и кад тешки облаци застру небо албанско.
На пола часа од Тиране угледа ме наш војни ата-ше, потпуковник Димић. И док се он чуди откуда ја овде дотле ја гледам великог дивљег вепра, кога је убио у лову с немачким послаником фон Кардорфом. Ускоро је ту и посланик и госпођа Димић, којој врло лепо стоји костим са шоферском капом и која говори немачки као да је права Немица. Прелазе у мој ауто-мобил пошто је њихов заузет ловом. И тако у при-Јатном разговору стижемо у Тирану.