32
Милосав Јелић
вана, коју ми остављају. Оно је леп и мој „Вардар", али је њихов скадарски, албански, и зато бољи.
Прошло је доста времена док је чамац с лађе од-везао моје сапутнике и довезао неколицину нових. Те смо због тога тек око један по подне у Драчу. Он бле-шти на сунцу са својим зидинама, рушевинама негдаш-њег конака Есад-паше, кућама наврстаним поред воде, катаркама од потошьених бродова завреме рата, што штрче изнад морског огледала. Једна већа једрилица као да се замислила поред десетак мањих барки. Пусто
Драч
је у заливу, топло и спокојно. Сирена с наше лађе нео-презно ремети тишину и мир. Са чамца, који прилази и на коме је десетак народних посланика, питају је ли дошао Аћиф-паша, корчански народни посланик. Оче-кују га из Италије. Није дошао.
Мене превозе за пет италијанских лира на обалу-Ту су две кућице с једне и друге стране поплочаног пута што улази као кеј у море. И ту је „полис“ кажу ми. Предајем пасош полицијском чиновнику у плавом оделу и капи са црвеним испускама и албанским грбом. Он га