ОД СКАДРА ДО ТИРАНЕ
Тирана, августа
Не воле Албанци да ране. Ја сам био за то да идемо по хладовини, али сопственик аута не. Поћи ћемо у девет пре подне и свршено. Остављамо Скадар бео од прашине и сјајан од топлога сунца да кроз Бу-шати, Какарић и Љеш, преко Маће, покрај Презе и испод Кроје избијемо на пут Тирана—Драч. Аустриј-ска окупација задужила је Албанију овим путем, преко кога журе свакодневно многобројни аутомобили. Одли-чан је у највећем делу, али има срушених дрвених мо-стова. Оправиће их. На Маћи се подиже модеран ве-лики мост, те се превоз неће више вршити скелом.
Ја сам са шофером и зато сам платио два места за наполеон и шест круна. На задњем седишту је једна сиромашна католичка породица: мати и две кћери. Иду у Тирану. Једна је девојка учитељица у Кроји и говори помало немачки, друга је шваља. И прва се одмах по изласку обраћа:
—	Господине, ако вам не би било непријатно ми бисмо певале.
—	Напротив биће ми врло пријатно.
И оне доста складно отпочињу песму Ахмета Зогу, која има неколико строфа. Свака се завршава са „Рофт Ахмет Зогу“ (живео А. 3.). И у њима се он упоређује са Скендербегом. Затим певају другу љубавну:
Са букур рој ме Кур ришим башке,
Дашурим е киши ме Те шум е мале...