148
Милосав Јелић
тимности. Завреме Давидовићеве владе дође му у хо-тел „Бристол“ Рамадан-ага Пустиња из Дебра.
—	Како ти се види ова ситуација?
—	Шта има да се види? Доћи ће Пашић на владу.
—	Како Пашић? Имамо ми сто осамдесет посла-ника. (Рамадан је те године био демократа).
—	Не знам колико имате, али да једна висока лич-ност разговара свакога дана с Пашићем по два сата, то знам.
—	И јеси ли видео, прича после Рамадан, кад уис-тину дође Пашићева влада, — један Албанац у Бео-граду и тај је мервешт (разборит).
Па пошто је то погодио, оду доцније к њему Ра-мадан и дебарски муфтија да виде ко ће победити на изборима расписаним за 8 фебруар 1925. И он им од-говори:
—	Радикали су врло јаки, али демократе врло много раде.
Те су после тога питијског саопштења Рамадан и муфтија дуго лупали главу на коју страну да се определе.
У општењу са страним посланицима Ахмет-бег увек развлачи ствар. Треба имати јаке нерве, па то из-држати. Пребацује питање с једне на другу надлежност, гіошто обећа да ће на сваки начин све уредити. Дође већ дотле да се дигну руке и захтев, што је у један мах имао важности, већ после дужег времена не вреди ви-ше. Наш отправник послова Продановић отишао је јед-нога дана у званичној мисији претседнику републике. Преводи Гани-бег, јер претседник не говори француски.
—Врло добро. каже му Ахмет. Можете ствар сма-трати као свршену. Једино што ћу наредити да се то изнесе пред министарски савет. Само форме ради.
—	Пиши пропало! рећи ће Продановић српски.
Гани-бег не могаде да се уздржи, већ удари у гла-
сан смех.
—	Шта је? Шта се смејеш?
—	Ништа, ништа!
Кад Продановић оде запитаће претседник Ганија:
—	Зашто си се смејао и какав је то начин?
—	Па рекао је нешто српски.