186
Милосав Јелић
банке — не тако незнатну. Слагалиште, у које се искр-цавају војне потребе. Трасу за железницу Драч—Тирана. Хангаре за грађанску авијацију, којој би ускоро тре-бала да прави друштво и војна. Фијате на друму између ова два града. Угледни расадник крај пута што се често квари. Италијанске униформе и жене италијанских официра којима албански војници носе котарице на трг. Робу из Италије сложену у радн>е, ону робу која би се врло добро продавала и у Југославији да није мегалома-није фашистичких диктатора. Ресторане у којима су до-бре и макароне и спагети, док друго јело на уљу није особито. Зграду италијанског псксланства између двора и министарства унутрашњих дела и велику зелену за-ставу на њој. Артилерце што су на стражарским ме-стима загрлили карабине на италијански начин те изгле-дају помало смешно. Високе антене за бежичну теле-графију. Нови булевар „Мусолини“ и Италијане мај-сторе на новим грађевинама. И тако даље.
Па ипак није г. Гранди отишао задовољан из Ти-ране. Недостајао је онај политички присни дах.
Албанци, који постепено тону у италијанско роп-ство, асећају извесну горчину у души. Ако они, мислим на праве родољубе, и узимају улоге по себе непријатне да на пример бране тирански пакт у сенату или пред-воде уличне манифестације у корист своје савезнице — свесни су ипак завршетка целе песме. И побуне се по-каткад на ситним питањима. Тако кад г. Паријани отпу-тује у Италију, па тамошњи листови јаве како је допу-товао „командант италијанске војске у Албанији“, за-чује се протест албаніских новина: „Нема у Албанији италијанске војске“. Или покојипут демонстрирају У Скадру противу биоскопских претстава када се прика-зују „страшни“ италијански јуриши на Трет. Или траже да се скине италијанска застава с фашистичког клуба. Тако су званични кругови одбили жељу да одељење италијанских морнара дође у Тирану и поздрави г. Грандија при дочеку. То је уосталом и највећа храброст показана последњих година. И онда поред још неуспе-лих политичких сугестија г. Гранди није могао отићи