70
Милосав Јелић
се једног дана спусти у Албанију. Дође са четири сто-тине динара у џепу у Тирану. Покаже сведоџбе.
—	Знате шта, кажу му. По буџету имамо само је-дно празно место учитеља основне школе. Десет напо-леона месечно. Ако за сад пристајете...
—	Пристајем.
Али осем тога он даје и приватне часове из је-зика: долар од једнога часа. Мисли се да распуст про-веде у Италији.
Изгледа ми да је и г. Шинковец имао неку исто-рију код нас пре него је дошао овамо.
И тако у духу центрифугалне силе седи за сусед-ним столом један италијански новинар. Затим други један Италијан: дошао због неке шуме. Тамо један бивши немачки капетан и известан опет бивши аустриј-ски потпуковник. Плава госпођа са расеченим рукавима од мишице до шаке. За трећим столом бегови из Берата.
Ноћ у Тирани. Шофери Чехословаци већ су може бити напустили Гранд Хотел, где се хране. У њему је још вероватно онај учитељ певања. Кажу да је био фо-тографски помоћник. Док други веле син је богатога сца из Беча, па га се он одрекао због женидбе. И онда као музикалан предаје ђацима певање. Мршава овисока Рускиња седи још с два каваљера. Тако заради вечеру.
Обед је завршен и господин са три „де“ има на-меру да се разоноди картама. Ја и Руе се праштамо и одлазимо у пивницу Фрашери. Ту су певачице. Капел-ник Чех. Девојке у предњој линији, мушки позади. Ка-фана пуна младих албанских чиновника и млада света уопште. Сви су погледи у правцу оркестра, који је овде већ шест месеца. За који дан ће у Корчу. Има неколико официра. Авни Рустем убица Есад-паше разговара не-што лагано с неким пријатељем. Његов стални прати-лац крупан Арнаутин с кабаницом седи за другим столом.
И девојке певају:
... Ти си Милка моја, моја ...
—	Врло лепа хрватска песма, каже ми профе-сор Рус.