42
Милосав Јелић
Кућа је Ахмет-бега тип туреког двоспратног ста-на, великог дворишта, ограђеног зидом с двема јаким капијама. И на једној и на другој стражаре Маћани у народном оделу. Данас их је двојица на капији с глав-не улице. Скачу са столице и отварају је широм, јер познају Фићри-бега. Одмах од уласка запуштене леје облика звезда, у којима је летос било цвеће. Неколико пловки барата по њима кљуном. Двориште чисто. На приземном претсобљу отворена широм врата и са стра-не, на коју улазимо и с оне друге преко, куда се из-лази за другу половину дворишта. Тамо се види бунар, баре око њега и гуске, које спокојно газе по њима. Жандарм нам показује руком на собу десно и ми ос-тављамо горње капуте, па улазимо.
Соба је велика, светла, са старинским намешта-јем. Једно канабе, фотеље, округли сто на средини, ћи-лими на поду, тапети по зиду, велика лампа о тавани-ци. Цела једна страна собе од тавана до дна заузета полицама с четвртастим преградама и дебелим укори-ченим књигама. У дну блехана упаљена пећ.
С канабета устаје Ахемт-бег, прилази ми, пружа руку, и показује на наслоњачу украј пећи. Први је ути-сак млада и лепа човека. Висок, правилно развијен, плавих очију, смеђе косе, једва приметних бркова, ри-мљанског профила, отмена држања. У сакоу црном бе-личастих пруга и плитким лакованим „шими“ ципела-ма. Чини се да је то Европљанин случајно свратио у ову собу избледела намештаја да би узео коју књигу ради разонођења на лађи, којом ће отпутовати. Држи високо главу и тако је задржава ослоњен на висок на-слон у канабета за све време разговора. Говори лагано и бира речи старајући се да одржи потпуну хладно-крвност. Само док ја постављам гштања он неприметно подигне поглед навише хотећи да прозре у моје речи пре него што му буду преведене. А одговоре даје у потпуним фразама с пребаченом ногом преко ноге, за-паљеном цигаретом и мирноћом, коју не ремети ни за тренутак. Пошто ме понуди цигаретама из мале своје кутије, у коју не може стати више од шест комада, он