Албанија
17
мене ситуацију у земљи. На сабору у Љушњи би про-кламовано регентство од четири члана: Аћиф-паша ел-басански, Абди-бег Топтани, М-р Бумчи, владика љеш-ки и д-р М. Туртули. Ту се именова и нова национали-стичка влада: Сулејман Делвино, Ахмет-бег Зогу, Док Чоба, Кадри-хоџа, Сотир Пеци, Мехмет-бег Коњица. Та влада са седиштем у Тирани постави за шефа деле-гације у Паризу г. Бумчиа, а конференцији упути про-тест (2 фебруара 1920) против намераваног комадања Албаније у духу тајног лондонског уговора.
У јуну и јулу исте године Албанци се окретоше противу Италијана и нагнаше их да напусте Валону. Италија задржа под окупацијом острво Сасено по уго-вору који склопи њен изасланик граф Манцони с ти-ранском владом (2 августа 1920). После неколико дана Ђолити изјави да се Италија одриче захтева за Вало-ном. Њен високи комесар за Албанију Кастолди узе назив „министар Италије“, а комесаријат доби име: „Италијанска легација у Албанији“.
Спор е Југославијом ујесен 1920 око граница од-ређених на амбасадорској конференцији у Лондону 1913 изнесен је пред Савет друштва народа .Према његову решењу од 19 XI 1921 ове границе имале су се респек-товати од стране обе државе, пошто је „савет био сре-ћан да утврди помирљиво држање пред собом и владе албанске и оне Краљевине С. X. С., што је један срећан предзнак за будућност".
Ваља овде забележити и два покрета противу ти-ранске владе: један под Марком Ђони у смеру добија-ња аутономије за Миридите и други Ёлеза Јусуфа и Алита Љеша ради промене режима. Први је сломљен војнички, а други заузимањем енглеског посланика у Тирани Ерса, личног пријатеља Ахмета Зогу.
Тако улазимо у 1922 годину у којој Албанијом сао. бразно решењу сабора у Љушњи управљају четири ре-гента: Омер-паша Вриони, Рефик Топтани, Антон Пи-столи и Сотир Пеци. Влада је под претседништвом Џа-фера Ипи и с члановима- Ахметом Зогу, Спиром Колека, Исмаилом Тацати, Реџепом Митровица и Кољом Тачи.
Ова влада настоји да земљу среди унутра. Знатне
Албанија	2