154
Милооав Јелић
—	Хвала вам најлепше, клања се г. Гиларди увек симпатичан и увек церемонијалан. Али посла, знате, посла ...
—	Могу да мислим.
Служе ме кафом и леденом содном водом. То ми је најпријатнији напитак у Драчу, где леда има само ако га позајме наше и италијанске лађе у пролазу. Пиво хладе у бунарима, али то није ни изблиза довољно на тешкој жези, која притиска Драч.
Ађутант ми саопштава поздрав од господина претседника, питање како су „моји“. Што се тиче ин-тервјуа радо ће га дати кад буде у Скадру, пошто сам ја већ изјавио да ћу и сам тамо ићи.
У претсобљу ми прилази један непознати го-сподин:
—	Ви ме не познајете? Ја сам Де Бела. Ви сте у своіе време много писали о мени.
—	Ја? Не.
—	Ви новинари уопште. Због мог случаја знате.
—	Ах, да.
—	Познајете ли Бранкицу?
—	Немам част.
—	Не... хтео сам да вас питам само како су деца.
—	Жао ми је, господине, али не познајем.
Г. Гиларди ме испраћа у ауту до хотела.