136
Милосав Јелић
жило се истим правцем и ударило у зид. Али се удари-ло тако да више никакав мелем не помаже.
Међутим ситуација по нас није била никако очај-на све до последње католичке побуне. Али ми смо тако водили ствар као да нам је стало до пораза. Првих да-на по уласку у Тирану Ахмет Зогу је био у тешкој фи-нансијској кризи. Ми га нисмо помогли. Оно злата што је имао раздао је устаницима. У пасивној земљи, узбур-каној последњом побуном, с празном државном касом, без икаквог готовог примања у дрікавним дохоцима принуђен да месецима држи милицију под оружјем, он се окретао на све стране.
—	Знате ли ви рекао ми је једнога дана да у овој земљи и претседник републике није примио плату за последња два месеца!
—Не знам. Али жандарм Ман не прима плату већ трећи месец. То ми је он лично казао.
—	Ето видите...
—	Па зашто нисте тражили од наших што год?
—	Та тражио сам зајам. Интерес да плаћам. Ни-су ми дали.
И кад наши нису дали, пружили су Италијани. Али су за то узели емисиону банку. Уговор је потписан баш уочи дана доласка г. Бранка Лазаревића. Тако га је мар-киз де Дурацо ставио пред свршен чин, све у духу оно-га пакта о пријатељству.
Зашто ми нисмо дали Албанији зајам? Богати ис тина нисмо, али за толико смо могли. Можда би одго-вор најбоље пружили избори од 8 фебруара 1925 год.
Интересантно је како се режим умео одлично да служи познатим методама за материјално привезивање људи. Споља се одрицао тих средстава, која је још Ми-лош тако корисно окушао.
Ахмет-бегу требало је затим оружја. Не много за онај мах. Једно две батерије брзометне, десетак митра-љеза и неколико стотина пушака. Емигранти су прети-ли из Барија, код Скадра су хватали њихова писма при-Јатељима, у којима се навештавао скорашњи препад. Неколико топова разних система у албанској артиле-рији већ је отказивало послушност и при почасној паљ-