ЕЛЕЗ ЈУСУФ
Граница, 13 јула 1923.
Ако би се у две речи хтела да изнесе карактери-стика Елеза Јусуфа за турско време, онда је најзгод-није рећи: арбитар пљачке. Јер и када је био жандар-меријски официр са задатком да чува прелазе преко Дешата и када то није био, он је наплаћивао од пљач-каша свој део у натури. Имајући кућу у селу Слово, а своје људе на прелазима око Корапских Врата Елез је регулисавао ту „отимачку привреду“, како је назива г. Драг. Лапчевић. Било је у том послу и сентименталних призора. Ако, на пример, пљачкаши протерају какве си-ротињске овце, Елез их враћа сопственику и популари-ше се као добротвор. Али ако је стока каквога бога-тога ћаје из Галичника, Кичева или тетовског краја, он мирно срачунава свој проценат и пропушта транспорт за Малесију, за Лурију или за Васјат.
Турска је држава знала за ове подвиге Елезове али се правила луда кад год није имала рачуна да ствара унутрашње заплете. Било је и боље да има извесног регулатора у целој овој акцији него да ствари узму из-глед анархије. Цариград је гледао да исцрпе сва сред-ства у борби с одметницима од преговора, нишана, ма-јорских чинова, па до акција Шемси-паше и Тургут-паше.
И онда су се поданици турски из овога краја по-глеђивали значајно при доласку мутесарифа и паша и питали:
—	Јадит алва? (То јест: прима ли мито?).