Албанија
137
би. Предлог да му то оружје дамо одбијен је. Један војник је рекао:
—	Сутра ће они да промене политику, па ће те топове да окрену противу нас.
Извесно да је постојала и ова могућност. Али ако 6и нас баш те две батерије победиле, онда не вреди ни ратовати уопште.
Ми нисмо дали, дала је Италија. У августу прошле године кад сам тамо био и онога истога дана, кад смо ручали с председником републике на плажи, дошло је ово оружје. Искрцавано је у Патоку ниже Сан Ђовани. Да долазак не би био примећен претседник је послао тамо једно одељење војника без официра. Подофицири су га распоредили у дуг и танак ланац полукружнога облика с наређењем да никога не пропушта мору. И ми ручамо у Порту Роману, а једнако мислимо на искр-цавање. Наврх нам је језика да запитамо па опет разго-варамо о свакодневним стварима, о женама, о домаћин-ству и о мору што се прелива под летњим жарким сунцем.
Ахмету Зогу требало је пријатељство у спољној политици. Албанији је ваљало да се на кога ослони. Постоји онај објављени докуменат Друштва народа, потписан од великих сила али и поред уговора о миру И толиких гарантија све државе се обезбеђују посеб-ним савезима. После дужег размишљања албански прет-седник се реши да тражи приступ у Малу Антанту. Тако би остао на нашој познатој линији „Балкан балканским народима“, обезбедио дугу суву границу према нама и утврдио свој положај унутра. Јер не треба губити из вида ни стални напор таквих малих династа да себе ■тично обезбеде. Хатишериф о наследству, издат кнезу Мидошу ције била само породична већ и државна до-бит. Заштићавајући себе Ахмет Зогу је штитио и Ал-банију. Ради тога буде ланске године послат Цена-бег У Београд да испита могућност једне такве оријен-тације.
Одбију га. Речено му је како је Мала Антанта ство-Рена за циљеве у Средњој Европи! Она има одређени 3&датак, а не намеру да врши групирање и других си-