.. .ШКш–Јжњ : ,. .

Станоје Станојевић 39

својих ужих земљака, али није прихватио ни прецизност
љубомира Ковачевића. Писао је иначе јасно и непосредно,
са увек унапред утврђеним основним планом, не губећи се
у дигресијама, које су увек мање-више карактеристика не–
сређеног духа.

Своју струку волео је искрено и много се трудио да је
унапреди. Није мала његова лична заслуга, што је факултет
у Скопљу добио два професора за народну хисторију и што
је на Правном Факултету у Суботици основана катедра за
хисторију Војводине. И у Београду је, само његовим заузи—
мањем, катедра за народну хисторију знатно проширена и по–
јачана. Где је год могао и колико је год могао утицао је, да"
млађи људи од вредности дођу до положаја где могу мирно
радити. Прихватао је чак и оне, који га не само нису ничим
задужили, него који су и радили и писали против њега.
Није имао ни труни наше хајдучке осветољубивости, ни
ситничарства, ни љубоморе на туђе успехе. Увек је радо
доприносио да туђи рад испане што бољи, кад му се његов
писац обраћао за савете, за напомене или за прилоге у по–
дацима и литератури. Није случајно, што је највећи број
досадашњих доктората на нашем Филозофском Факултету
био баш из народне хисторије и што три његова ђака заузи-
мају веђ универзитетске катедре, два у Београду и један у
Солуну. „Је ли се икад неко од нас“, писао је недавно
г. Г. Геземан у свом топлом некрологу, „раставио од Ста-
ноја Станојевића без савета и стварне помоћи у научним
или у људским, често чисто личним стварима?“ Ја сам скоро
осамнаест година провео с њим на једној катедри, дуго у
истој соби, стално у непосредном додиру, и могу с пуно
дужног поштовања и захвалности за многе учињене доброте
само потврдити те речи. Стога је његова нагла смрт и оста-
вила овако дубок и болан траг у нашим редовима.

В. 'Боровдћ