Станоје Станојевић 13 У Петрограду, по саопштењима Ј. Радонића, који је тамо с њим провео дуже времена, Станојевић се познао са свима претставницима словенске науке, В. Ламанским, И. Паљмо– вом, А. Пипином, А. Веселовским, Е. КУНиком, А. Шахма– товом и др. „Али несумњиво, Станојевића је највише при– влачила личност професора и академика В. Г. Васиљевскога, творца византиске науке у Русији“. Из Петрограда млади српски доктори отишли су у Москву. Ту су нарочито при– бирали грађу о односима између Срба и Русије, коју, на ·жа– лост, нису успели да на време обраде. Пошто су провели скоро годину дана у Русији Стано- јевић и Радонић су отишли у Цариград. Стојан Новаковић, који је волео да помаже младе научне раднике, израдио им је да буду постављени за предаваче у српској гимназији у Цариграду и да узгред раде у мало пре тога основаном руском Археолошком Институту. Станојевић је свакако желео не само да види, него да баш позна Цариград и његову средину и споменике његове старе културе. Он је већ тад створио одлуку да што дубље и присније проучи српско–ви- зантиске односе, сматрајући то као основу за правилно схватање развоја целе српске прошлости. Чудновато је, међу– тим, да се није много трудио да научи и новогрчки језик и да позна на извору и настојања нове грчке науке. У Архе– олошком Институту радило се као у каквом семинару; учила се грчка палеографија, објашњавали се византиски писци, давали се реферати о новим списима. Шеф Института био је познати хисторичар Ф. И. Успенски. „Под утицајем Успен– скога обојица обратили смо пажњу проблему словенске колонизације Балкана“, прича г. Радонић. Али Станојевић није био, бар не тада, задовољан научним методом шефовим и није га много ценио. Кад је 1900. год. била објављена Успенскога студија о војној организацији Византије Стано– јевић је о њој написао врло неповољан реферат, и то првен- ствено са методске стране. Замерао је, што писац није обратио пажњу на развој војних установа, што би једино _дало праву слику о организацији, и што недовољно лучи старије и млађе изворе при стварању закључака?) Сем Успенскога Станојевић је у Цариграду познао и А. Васиљева, Б. Панченка и П. Миљукова, за кога г. Радонић прича, да _је знатно утицао на Станојевића продубљујући његов интерес за социалне и економске проблеме. Мени, за цело време нашег општења, није Станојевић никад помињао научан зна- чај Миљуковљева рада, док је о Успенском говорио више 1) Вугапппјзсће 2е1'гзсћгт Х, 1901, 641 –2.