РгјКавј 169

историју, о оснивању и развоју града, о његову имену и процесу слове–
низације, о образовању и моралу у најстарије доба. Говори о тамницама,
казнама, хигијени, трговини, новчарству, породичном животу, значају
жене, положају послуге, и најзад о архитектури града, уређењу куће,
обичајима, забавама и уметности. Вл. ?] о р о в ић. Везе Француза са
Србимау ирошлосШи (ХШ, 8). Говори о првом сусрету Срба и Фран–
цуза при пролазу крсташа у Свету Земљу и о везама са анжујском
династијом у Јужној Италији и на Сицилији, и доцније са Анжујцима у
Угарској, о везама цара Душана са папама у Авињону. Помиње податке
о Србији из Брокијерова путописа, а затим трговачке везе Дубровника
са Француском од ХКЛ до ХШК века. Најјаче везе датирају од стварања
Наполеонове Илирије и из првог устанка када је Раде Вучинић ишао
да тражи француску заштиту за Србију. Сем политичких веза било је и
духовних утицаја, нарочито у књижевности к социјалној идеологији.
Л) у 6 & С т ој а н о в и ћ, Књижевност за време десПоШа СШевана (ХХ|,
8); П е р а Ј. П о п 0 3 и ћ. Манастир Манасија (ХХЈ, 8). Неколико напо–
мена пригодом 500 годишњице деспота Стевана и о његовој највећој за-
дужбини. Ф. Бај р а к т а ре в и ћ, Из Јутоелавије иод Турцима (ХХШ, 6);
Душан Ј. Попо в ић, О Турцимау нашој ирошлосгпи (ХХУ, 6). Говори
о особинама Турака, узроцима њихове моћи, њиховим навикама и жи–
воту и о њихову држању према покореним Србима. Н и ко Б а рту л о в ић,
Граур Нине/си (ХХУШ, 1). Говори о његову значају истичући да његов
култ „код Хрвата одговара више спонтаном расположењу духова него
.ли чињеницама, утврђеним од историчара“. Душан Ј. Поповић,
ОдмеШање у хајдуке (ХХШП, 6); Г л и ш а Е л е 3 0 в и ћ, Евлија Челе–
бија о читаоцима (ХХЈХ, 5); Ст. Станој ев ић, Постанак срис/сот
народа (ХЏ, 2). Извод из његове приступне академске беседе,
где износи како је српски народ „постао током векова и развио се
у жилавој и тешкој борби из средишњег српског племена“. Д. К о с т и ћ:
Који је Милош биоу ЛаШинима (ХЏ, 8). Ради се о челнику Цара Уроша
Милошу Повићу.

Писано је такоће о ископавању старина, о њихову значају, о
средњевековној нашој уметности, о проблему њеног чувања, о исто-
риским изворима, о свему што је у директној вези са историјом.
Владимир Скарић, ИсШорис/си извори на Шура/сом јези/су (Ш, З).
Он упозорава на значај турских извора за нашу прошлост и истиче
да би требало нешто подузети да би се сачували од пропадања,
Говори о врсти тих извора и о томе шта из њих можемо да сазнамо
(историје неких наших породица, позна наша средњевековна админи–
страција, филолошки подаци, грађа за сеобе народа, правна историја
итд.). Андра Стефановић, Не/соли/со Профаних фрес/со-сли/са ош–
Јсривених у Мар/возом манастиру (У, 844); Милоје Васић, Влад.
Р. Петковић, Манастир Раваница (У, 6); Исти, Проиадање срис/сих
националних сЕомени/са (ХХ/, 2), где покреће још и данас актуелно
питање о чувању споменика по нашој Земљи на које се обично веома
слабо пази. Исти, За самосталност враг/се уметности средњег ве/са