Станоје Станојевић 11 хисторије без потребних претходних проучавања свих поје- диности. Млади писци, мало неправедни у оцени напора Свети- слава Вуловића, дали су неколико сасвим општих напомена о оном што се у том погледу урадило дотле, па су нагла- сили даје њихов посао „почетак почетка“, вероватно са доста недостатака, али рађен са намером, да, по еванђеоској речи, поравна пут онима, који ће стварати иза њих. У Лето– Пису 1895. год. Станојевић је дао три такве мале расправе. У расправи „Извори Немањиних биографа“ утврђује он по– уздано већ раније казано али непримљено мишљење, да се Сава за Немањину биографију служио својим ранијим спи– сима, а одбацио је мишљење да су се Првовенчани и Домен- тијан служили Савиним делом. Данас је, међутим, изведено начисто питање, да се Доментијан доиста служио биогра– фијом Првовенчанога не само кад је писао житије Нема– њино, него и кад је писао житије Савино, у што Станојевић тада није још могао потпуно да верује. У друге две расправе он је расправљао о склопу и хронолошким белешкама Дани- лова зборника. У расправи о склопу Станојевић је прихватио мишљење И. Павловића и дао је неколико напомена да га допуни. Већ тада је он упозорио на београдски рукопис са посебним биографијама Драгутиновом, Милутиновом и Јеленином, који би могао знатно припомоћи решавању тога ПИТања. Тај рукопис остао је, ипак, неискоришћен све до иза рата, кад је на основу њега љ. Стојановић утврдио оно, што је Станојевић донекле наслућивао?) У другој својој расправи Станојевић је наглашавао и доказивао, да хроно- логија у Даниловом зборнику није поуздана и да се помоћу ње „не сме одређивати хронологија српских архиепископа“. 'Као младић са двадесет и једном годином ушао је Стано– јевић са једном од оваквих расправа и у издања Академије. У Гласу ХЏХ, 1895, објављена је његова студија О с/слоиу Немањине биографије од СШевани Првовенчанош, у којој је хтео доказати, да то дело није целина, него да је састав- љено из три партије. Резултати његова разлагања наишли су одмах на опозицију и нису били примљени у науци; од њих је касније одустао у извесној мери и он сам. Али је студијом ових питања Станојевић несумњиво знатно допри- нео да се оживи прилично умртвљени интерес за ове ствари и да се проучавања наших старих биографа почну вршити и са нових гледишта. Из ове области била је и његова докторска теза, бес– прекоран и прави научни рад. То је студија о Биографи/и 1) Глас СИ, 1923, 97—105. Ср. Н. Радојчића, О архиепископу Данилу П. С. К. Задруга, бр. 257, 1985.