КгјјјКа 127

које су делом потекле из необавештености, а делом из тежње да им
се баци на терет што већи број грехова. Нису Руси 1885. год. довели
Србе и Бугаре до рата; нити је кнез Фердинанд просто „наследио“
руско непријатељство с престолом А. Батенберга; нити је Русија главни
кривац за избијање Светског Рата. Кад говори о уласку Румуније у
Светски Рат писац ће поменути француски утицај у Букурешту, али не
и немогуђи став Мађара према народностима за време њихове власти.
Тако је писац једнострано објашњавао и улазак у рат Бугарске на
страни Централних Сила.

Као обично код списа људи којима хисторија није струка, а који
пишу о хисториским стварима, и у овој књизи има разних склизнуђа.
Тако, — да дамо само неколико примера – писац тврди, да су Римљани
продрли на Балкан из угарске равнице; да је Аустрија тајном конвенци-
јом осигурала себи право, да у случају балканских сукоба поседне
србијанске тврђаве; да је од свршетка Светског Рата отселило у
Бугарску из наше земље „округло“ 500.000 Мађедонаца; да је српско-
бугарски савез потписан 8. октобра 1912; да је кнез А. Карађорђевић
владао до 1857. и сл. У новијим партијама, где говори о послератној
политици, Војислава Маринковића неправедно претставља као везаног
експонента Француске, а нетачно га приказује као слободног зидара.

Иначе, у приказу балканске ситуације од завршетка рата па све
до наших дана, писац је, у главном, добро обавештен, али једностран.
Цело излагање је прожето тежњом да се хисторија новог Балкана
прикаже као неко ослобођење од француског утицаја и да се објасни,
а делимично и препоручи, политика нове Немачке. Ту се најбоље види,
да се хисторија ради једним, а политика другим методама.

В. Боровић

МасКепзеп, Вп'еје ит! Аијгед'сћпипееп. Веагћеј'се'с уоп “1.313 оегз'сег
ћејрије 1938, 80, 414.

Књига је од знатног интереса. Сам Макензенје сух војник и нема
ни много разумевања ни пажње за политичке догађаје. То признаје и
он сам, нарочито у партијама где сасвим поданички, официрски верно,
и скроз некритички, говори о цару Вилхелму, коме је једно време био
ађутант. Нас занима нарочито она партија где говори о офанзиви
против Србије, у јесен 1915, у којој је Макензен био главни заповедник.
Ту има доста података од вредности. Његов суд о нама је веома
ласкав. „У Србима сам познао најбоље војнике Балкана“, каже он на
једном месту (стр. 217). Има, сем тога, прилично обавештења о том
зашто није дошло до нападаја Централних Сила и Бугарске на Солун
и Антантине трупе у Грчкој, као и о трвењимаи сукобима међу савезни–
цима. Белешке завршавају сломом Централних Сила и Макензеновом
интернацијом у Футогу и превозом у Солун. Кроз места куд је прола–
зио 1915. год. као победник превезен је 1919., у ратном обрту среће,
као заробљеник.

В. 75.