КгјНКа 119 љашњој политици руководи разлозима који су били више религиозни и расистички, него чисто дипломатски. Руска политика на Балкану од 1870 до 1880 већ је доста обра- ћена, —– и поредк свих својих исцрпних студија Сомнер није могао рећи о њој много новога, али је доста ствари прецизирао и доста исправио. Ко се у будуће буде бавио истим предметом, неће смети обићи ње- гово дело. и пре Сомнера се знало, али тек је Сомнер са свом потребном прецизношћу показао да је балканску политику Русије седамдесетих година на првом месту карактерисала оскудица воћства. Било је људи који су могли да воде, али они су се отимали за воћство, — и на крају крајева или није водио нико, или је водио час овај, а час онај. Цар Александар 11 није био онако јак човек као његов отац Никола !, а није био у стању ни да се стално држи једног саветодавца као што се немачки цар Вилхелм 1 држао Бисмарка. Његов министар спољаш- њих послова био је Горчаков, али било је тренутака када је цара много више водио цариградски амбасадор Игњатијев или лондонски амбасадор Шувалов него сам Горчаков. Игњатијев, Шувалов, Горча– ков имали су сваки друге погледе и тежње, и својим наизменичним утицањем на цара само су један другоме кварили посао. Под Алек- сандром П руска спољашња политика у тој мери није имала сталног и одређеног правца као да Русија није била аутократска монархија, него једна земља у којој је парламентарни режим због претеране партиске поцепаности онемогућио јединство државне управе. Руско–турски рат од 1877 није хтео Горчаков него Игњатијев, али дипломатске преговоре који су том рату претходили, није водио Игња– тијев него Горчаков. Игњатијев није био за времена обавештен о оба– везама које је Русија узела на себе према Аустрији на случај рата: он је дознао за њих тек после свршеног рата, кад је имао да закључи с Турцима мир. На Берлинском конгресу преговоре с Енглеском и Аустри- јом није водио Горчаков,него Шувалов. Горчаков је гледао само једно, а то је да одговорност за уступке које су се морале тим двема силама учинити, скине са себе, и да на тај начин утврди код цара свој положај на штету Шувалова. Као амбасадор у Лондону, Шувалов је посма- трао ствари искључиво с гледишта руско-енглеских односа. Слично би се нешто могло рећи и за Игњатијева. Амбасадор у Цариграду, он је боље познавао Балкан него Европу, — и његове методе биле су више источњачке него западњачке. Горчаков, као министар спољашњих по- слова, требало је да има шире погледе од својих амбасадора. Али, већ јако стар, он није био у стању да своје амбасадоре држи на узди, — и кад би се они отели његовом руковоћству, он им се све- тио на тај начин што им је, често чак на штету опште ствари, подме– тао ногу. Он сам, као што Сомнер тачно запажа, био је због старости већ изгубио способност да проблеме руске спољашње политике обу– хвата уцело; њему је остајала само још дипломатска техника, па и она била је већ добрим делом застарела.