16 В. ћоровић

ђачки материал и као одговоран научник. У семинару, међу
ђацима, он је говорио исто тако. Тражио је да раде, као
почетници, не широке теме и крупна питања, него мање
ствари, на којима ће се моћи боље усредсредити, познати
метод, развити критичност, опробати оштроумност.

Од тих оцена најопширнија је и најзанимљивија она,
коју је написао 0 Историја срПс/сога народа М. Вукићевићад)
Ту је Станојевић изнео своја схватања о том, како не треба
писати нашу хистрију, из чега се, посредно, да лепо извести
какву би хисторију он желео. Излагање наше прошлости, са
претресањем хронолошких и генеалошких питања, учинило је
хисторију незанимљивом. људи не обухватају у својим при–
казима веће периоде и не посматрају догађаје са вишег гле-
дишта. Вукићевић, по његовом мишљењу, није прошлост ни
саосећао довољно. Нема довољне диференциације у оцени
људи, ни праве хисториске динамике. У његову излагању има
дОСТа наивности, патриотске и иначе. Све је српско добро
и беспрекорно, све око нас горе или неваљало. Срби никад
низашто нису криви. У извесних писаца „цела Историја Срп-
кога Народа изгледа као једна велика религијозна епопеја
о борби добра и зла“.

Јиречекове оцене имале су често карактер малих сту–
дија; доносиле су многе исправке, нове податке, понекад и
сасвим нова решења. И кад су биле негативне нису скоро
никад имале личних апострофирања, нити уопште много под–
влачењаличних елемената. Станојевићеве научне оцене личиле
су у многом на књижевне оцене, у којима се, првенствено
и једино, мора обраћати пажња на личне квалитете писца.
Он је у њима у то време ретко доносио нова решења, него
је чешће, са разних гледишта, дисквалификовао то што је
имао пред собом. У много прилика и питања он је имао право
и његовим примедбама начелно се није често могло учинити
много приговора. Али је било других момената који су иза–
зивали реакцију. Отсечан тон и понекад сувише јако подвла-
чење негативног нарочито су створили тим критикама рђаву
репутацију. Станојевић је, доиста, бивао сувише оштар у
изразима и·тамо где није увек требало; и није увек имао до–
вољно осећања за релативности. Као да није увек имао пра–
вог осећања ни за тежину речи. Он ће, на пр., једном при–
ликом написати ни за ког мањег него за Јиречека, да је
„дао сасвим Погрешну и једнострану карактеристику краља
Уроша“.'·') Тако се, очевидно, није могло рећи; реч би

1) Летопис, књ. 232, 1905., 98—111. '
2) Борба за самосталност католичке цркве у немањићској држави.
Београд 912., 1148.