i pokreti u ovoj oblasti zamisljeni, formulisani, organizovani iz Zagre-ba, iz Novoga Sada. Sva partijska akcija vodena je najpre medu gra-danima u Zagrebu i u Novome Sadu, a onda se u glavnom i najvise prosirivala na ostale gradove i palanke, a tek onda na selo, kojega goto-vo nikad nije osvajala, vec ga se samo dodiravala. Selo i seljastvo su pri svemu tome radu bili pasivan elemenat, koji nije pridonosio ni mnogo akcije, ni mnogo razumevanja. Najobicnije seljastvo je prema svim tim »gospotskim« akcijama ostajalo indiferentno, ako ne direktno nepover-ljivo. Tome je pridonosilo narocito i to sto je u citavoj toj oblasti, Hrvatskoj-Slavoniji kao i Vojvodini, skuceni cenzitarni biracki sistem, sve do sloma Habsburske Monarhije, seljastvo gotovo ignorisao. Ta otudenost, ako ne i direktni antagonizam, sela i varosi objasnjava ne-koliko pojava koje se primecuju u toj oblasti jos uvek, kako su se primecavale i u vreme bivse Habsburske Monarhije. U prvom redu: karakter i formacija stranaka, u drugom: relativno mali uticaj varoske inteligencije, veliki uticaj demagogije, efikasna presija seoskih masa na varosku inteligenciju i, kao posledica toga, ideoloska prevrtljivost citavog politickog tela.
  Pravastvo sezdesetih do osamdesetih godina, pod votstvom Antuna Starcevica i Eugena Kvaternika, prikazuju poneki historicari hrvatski kao neki silan narodni pokret, ali protiv toga stoji fakt da je Kvater-nik mogao da bude ubijen, Starcevic uhapsen, a da se nigde siroke na-rodne mase nisu ozbiljno ustalasale. Slicno, sa malom razlikom, bilo je u Vojvodini sa slucajem Svetozara Miletica. Onaj koji pise ovaj prikaz ne moze nikad zaboraviti patriotskog zgrazanja, koje je osetio u svom srcu, kad se jednom prilikom oko 1900 godine na putovanju vozom iz Zagreba na Rijeku namerio na puna zeleznicka kola licana, koji su se vracali sa rada u Nemackoj. Citavo to drustvo ne namerno sastavljeno, pretvorilo se u jedan hor slavopojki za ondasnjega baña Khuena Heder vary-a, a i pogrda protiv ondasnjeg opozicionog barda Davida Starcevica. Opsta nota bila je doduse srpska. (Sudio sam to po tome sto je glavni govornik, neki auktoktoni likaner Mane sa k a j -zerbartom i kozunom, na koncu, izdeklamovao’ jednu pesmu u os-mercu, u kojoj je apostrofirao madarskog eksponenta »Khuen — bañe, srpska majko.«). Ali ja sam sebe pitao, je li mogucno da izmedu ono stotinjak licana-srba nema barem i koja desetina licana-hrvata. Po-misljao sam radije da ni seljaci-hrvati kao ni seljaci-srbi nisu osecali neku specijalnu mrznju na baña Khuena Hedervary-a, a svakako nisu osecali jako odusevlienje za narodnog barda Davida Starcevica.
  Za vreme velikih borbi srpsko-hrvatske koalicije izmedu 1906 i 1910 kaze se da je narod nosio koaliciju, ali se pri tome zaboravlja da skuceni biracki sistem (45 do 48 tisuca biraca u banovini Hrvatskoj-Sla-voniji na 2,600.000 stanovnika, a razmerno jos manje u vojvodanskim zupanijama) nije dopustio, da se istinski okusa popularnost srpsko-hrvatske koalicije i njezinih prvaka na selu. Da se to ucinilo, prilika je da bi narodna volja bila jos radikalnija prema Pesti, ali isto tako prilika je da ne bi, bez velikih izmena, podrzavala ni politicku, ni licnu garnituru hrvatsko-srpske koalicije.
8*
115