nata i Backe, iz Hrvatske, Slavonije, Srema i sa nasega mora, krsne Dalmacije.« Tu su veé ocrtane konture buduce Jugoslavie. Napokon 7 decembra 1914 Kraljevsko srpska vlada daje u Narodnoj Skupstini u Nisu historijsku izjavu, koja je definitivno i integralno unitaristicka i koja postaje zvanicnim programom ratne politike Kraljevine Srbije, koji Skupstina jednoglasno prihvaca. Tu se kaze: »Uverena u poverenje Narodne Skupstine, dokle god svoje sile stavlja u sluzbu veli'ke stvari Srpske drzave i Srpsko-hrvatskog i slo-
venackog plemena — —-----vlada Kraljevine smatra kao svoj
najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspesan svrsetak ovog velikog vojevanja, koje je u trenucima kad je zapoceto, postalo ujedno borbom za oslobodenje i ujedinjenje sve nase neslobodne brace Srba, Hrvata i Slovenca.« Koliko je ova ideja integralnog jugoslovenskog ujedinjenja bila preovladala za vreme rata u politickim krugovima Srbije, najbolje dokazuje sledeci fakt. U po-cetku 1918. g., valjda pod utiskom opceg klonuca kod drzava Antante i u neverici da ce se rat da zavrsi potpunim porazom centralnih sila, premijer je Pasic poslao instrukcije akreditiranim poslanicima da za slucaj da se ukaze nemogucnost rusenja Austrougarske Monarhije, te stvaranja jedne drzave za sve Srbe, Hrvate i Slovence, ubede odnosne vlade u nuzdu da se prosiri Srbija na Bosnu i Hercegovinu. Taj korak, koji do danas nije potpuno osvetljen, ali koji je na kraju krajeva mogao da bude diktovan od nekog starackog oportunizma ili bojazljivosti, ana-logno onome sto se primetilo kod Majske deklaracije ili A d r e s e srpsko-hrvatske koalicije, bio je, kad se za nj doznalo, ostro osudivan od vecine srbijanskih politicara, a sami neki kraljevski po-slanici odrekli su da prema tim instrukcijama rade.
                         *	*
  Nuzno je, da bi se dobro razumelo sve ono sto je siedilo, ogledati malko fizijonomiju Narodnoga Veca. Zemlje, koje su u njemu bile za-stupljene, bile su Hrvatska - Slavonija, Dalmacija, Bosna i Hercego-vina, jugoslovenske ugarske oblasti (»Vojvodina«), Slovenija. Izmedu svih tih zemalja jedna jedina je postupila prema logici svetske i na-cionalne revolucije, kad je u N. V. delegirala nove ljude prelazeci (sem trojice) preko dotadasnjih legitimiranih narodnih pretstavnika, narod-nih poslanika na beckom Reichsratu. Najmarkantnija lica izmedu ovih, zbog kojih je taj stav Dalmacija i zauzela, povukla su se onom prilikom u pozadinu, iz koje nisu vise izasli. Kako sa licnostima, postupila je Dalmacija i sa strankama. Uzimajuci te nove ljude iz raznih doondas-njih stranaka, ali ne zbog toga stranackoga pripadnistva, niti po nekom kljucu, a posle likvidacije svih stranaka, i bez obzira na raniji vise ili manje istàknuti polozaj njihov u stranackim hijerarhijama, Dalmacija je i svome domacem javnom misljenju i susednim oblastima jasno markirala prekid sa starim i zapocimanje novoga. U velikim revolutionärem obrtima ima izvesna gvozdena logika, koja se ne sme nikad sa urna smetnuti: mase, obicajno inertne i podlozne uticaju vekovnih obicaja i zivotnih prilika, tesko se priljubljavaju dijametralno oprecnim
72