i u Burgundiji i u Armanjacu. Na Balkanu, kad se Kotromanovici bune, toboznji vrhovni gospodari svesni su da u Bosni nikoga nemaju, nego da moraju da vode pravi rat protiv citave Bosne. To je p 1 e -menski duh slovenski, naslede od davnih slovenskih preda s onu stranu Karpata, naslede koje nije lako mogio da bude modificirano & obzirom na konfiguraciju tía, fcoja je sa svojdm odeljenim i tesko pro-hodnim planinskim masivima, pogodovala cuvanju plemenskih parti-kularizama. Taj se plemenski duh kroz vekove odupirao svakom obra-zovanju neke drzavne formacije, koja bi obuhvatala viáe nego píeme.
  U Engleskoj, ai u anglosaskim drzajvama uopce, zapaza se takoder ü historiji jedan izvanredno jak otporni duh protiv svake teznje da se obrazuje jedna jaka centralna vlast, koja ce da okupi razne oblasti i plemena, ali taj otpor ne polazi nikako od plemena, vec od indivi-duuma. Individuum anglosaski odrice se tesko i ne bez otpora i naj-manjeg parceta vlasti, koju sredisnja sila za se trazi. Njegov je neukro-ceni individualizan! gotovo anarhican, a ako taj duhovni anarhizam, priroden rasi, a potenciran jos protestantizmom, nije sprecio taj cud-novati narod na kraju krajeva da obrazuje najsüniju imperiju, potreba je tome traziti objasnjenje u politickoj odgoji, koju so izvrsili vekovi borbi, a koja je na koncu ucinila belodanim da se najsilnija od’brana protiv svakog zahvata vlasti natoci u postovanom individualizmu svakog pojedinca. Iz toga saznanja rodilo se ubedenje o nuzdi medu-sobne podrske svih individua, pa dosledno o potrebi sporazuma tih individua. U tome smislu moze se reci da je engleska drzava, — valjda jedini slucaj — neka vrsta Rousseau-vog drustvenog ugovora. Sasvim drukcija bila je politicka evolucija balkanskih Slovena.
  Kod njih nosilac otpora nije nikad bio individuum, vec píeme ili neka slicna krvna zajednica. Ta je zajednica vodila taj otpor uvek za svrhe i u interesu te zajednice, nikako u interesu individuuma. Sloveni, dosavsi iz svojih pradedovskih stepa s onu stranu Karpata u Podunavlje, rano su se, pod uticajem helensko-rimske civilizacije i hriscanske Crkve, upoznali s pojmom Drzave, velike, univerzalne, jake. Ideju su prihvatili, a prihvatili su je sa nepoverenjem i neckanjem. U vrhovima nuzda Drzave se u toku prvih vekova po dolasku sve vise shvaca i prihvaca, ali za to nece nijednog casa da prestane otpor iz dubina narodnih, gde jos mocno dejstvuju iskonske anarhicne tradicije rasne, koje nisu nikad poznale ni priznale nekakvu politicku organi-zaciju iznad one, koju je pretstavljala krvna veza organizovana u píeme. Ni odlucne pobede jedne ili druge od te dve tendencije, ni sintetickog kompromisa izmedu njih u vekovima, koji su prethodili turskoj invaziji. Ako se za trajanja te invazije osecaj nacionalne zajednice formirao ili barem ojacao, a antagonisticki duh zamro, ne treba smetati s urna da, kad su se pojavila ona dva jezgra nacionalnih drzava, Knezevina Srbija i Knezevina Crna Gora, stari se duh partiku-laristicki pojavio takoder. Tu treba da se traze osnovni razlozi rivaliteta izmedu dve srpske drzavice, kao i otpora crnogorskih plemena protiv Kneza Nikole, dalmatinskog autonomastva protiv narodnog pokreta za prisajedinjenje sa Hrvatskom. Tu opet treba traziti razloge, skrivene.
130