osnova da pociva na humanistickoj ili znanstvenoj osnovici: to su sve pitanja koja pretresaju, utvrduju, resavaju direkcije. U 16 godina nije nikad bila neka debata u parlamentu o osnovi srednjeskoiske na-stave, niti ima toga parlamentamog historika, koji bi bio u stanju da rece, kojem se nastavnom sistemu prìklanjao ministar prosvete Ljuba, ili ministar prosvete Sveta. Za taj potpuni nehaj za osnovna strucna pitanja posluzice kao tipicna ilustracija sledeci slucaj. Jedne godine ministar prosvete, bez ikakve ranije debate ni u klubu, kamoli u skupstini ili u nekom odboru, u poslednjem casu pre glasanja finansijskog zakona u budzetskoj debati ubaci ovakav karakteristican amandman u finansijski zakon: »Ovlascuje se ministar prosvete da popravi ili promeni nastavni pian i program za srednje i osnovne skole u zemlji.«
  Zbog toga izvornoga prakticnjastva srbijanskog politickog drustva, nekompetentnost koja je opce zapazeni fenomen degenerirane demo-kratije, kao posledica partizanske surevnjivosti, ima jos stariju pod-logu u iskonskoj nedozrelosti politickog drustva da u drzavi i u dr-zavnom organizmu vidi jedan mnogo komplikovaniji organizam sa mnogo komplikovanijim funkcijama. Ta razlika cini da, dok se u za-padnim demokratijama barem post festum, kad se neko odvec napadno zio iz toga nestrucnjastva rodi, galami i zahtevaju sankcije, u nas se zio ni ne zapaza, barem ne u parlamentu. Milione kostale su u nas komisije, koje su proputovavale Italiju od Alpi do Apulije da kupe dva magarca za priplod, milione su narodnog novca odnele akcije za mle-karske i ine zadruzne domove, a da nikad niko nije osetio potrebu da potakne neku ozbiljnu debatu u dvornici gde govori narod
o	odgovornosti odnosnoga ministra, o kazni za onoga ministarskog na-celnika. Ako je onaj ministarski naòelnik demokrat, ministar radikal ga je penzijonisao. Ako se ministar demokrat vratio, vratio se i nacelnik.
0	pogresnom njegovom strucnom diletantizmu vodio je isto toliku brigu onaj ministar radikal koji ga je penzijonisao, kao i onaj demokrat koji ga je vratio, kao i pretstavnici naroda koji sede u narodnoj skupstini.
  Srbijanska delegacija u parlamentu, zbog ovih njezinih naro-citih gore ocrtanih karakteristika i uniformnosti, pa zbog toga sto je
1	po brojnom stanju najjaca, sto je redovno malo iseckana na stranke, imala je do sada uvek najodlucniji uticaj, a po tome i odgovornost s obzirom na rad skupstine i funkcionisanje drzavnog aparata, i bez potrebe da se taj odlucni uticaj svodi na neki svesni pian supremacije, koji tezko da je barem svesno postojao kod ijedne dogovorne politicke grupe.
  Kad se hoce da osmotri fizionomija politickog zivota u ovoj oblasti ne vise iz centra, sedista parlamenta i vlade, vec iz naroda, onda nam tu upada u oci kao najkarakteristicnija erta — figura narodnog posla-nika. Narodni poslanik sreza (sreza, jer i u sistemu biranja po listi, u Srbiji, gde su okruzi bili narocito mali) narodni poslanik je bio uvek
i	bez izuzetka krupna licnost svoga sreza, koja je do mandata dosla po svojoj ranijoj snazi u srezu i koja je po izboru citav svoj interes i
111