skupine, cirilovska i latinaska, bile razdeljene u nekoliko podvrsta i adaptacija, od dalmatinsko-dubrovacke adaptacije venecijanske latinice do bosansko-dalmatinske bosancice. Zajednicka akcija Vukova i Ga-jeva, iako nije uspela da dónese potpuno jedinstvo knjizevnog jezika i pravopisa (jer Gaju nije dopustio Car Franjo I da uvede cirilicu, a Vuka nije poslusala Srbija da prihvati ijekaátinu), znaci ogroman da-tum u naáoj nacionalnoj evoluciji: narodni govor hercegovacki postao je priznatim knjizevnim govorom svih Srba i Hrvata, a od toga je doba fakticno nasa literatura póstala opea srpsko-hrvatska literatura, jer ce otada svi istaknutiji pesnici i pripovedaci (Preradovic, Mazura-nic, Njegos, Radicevic, Zmaj Jovan, pa Vojislav Ilic, Vojnovic, Nusic, Tresdc, pa sve do najnovijih) biti citani, odnosno davani jednako u Zagrebu, kao u Beogradu.
  Ta se cinjenica nije uvek dovoljno cenila. Zbog toga smatram za po-trebno da podvucem razliku izmedju polozaja i funkeije narodne knjizevnosti, kakovi su se ustalili posle Vukove i Gajeve reforme, i onih, kakovi su bili pre toga. Ta je razlika u vezi sa promenom funkeije, koju je u drustvenom zivotu vrsila literatura od prekretnice XVII i XIX veka i u ostalom svetu. Pre toga nije knjizevnost kao takova nigde igrala neku narocito primetljivu ulogu u pokretanju masa ma u kojem praveu ni u Francuskoj, Engleskoj, Nemackoj ili drugde. Ra-tovi su se vodili, vere su se nadbijale, menjale, a da na sve to literatura i literati nisu imali ma kakav uticaj, stavise a da svi ti pokreti i promene nisu gotovo imali odraza u savremenoj literaturi. Shakespeare je mogao da se ucini nekim oficioznim panegiricarem velike Jelizave-te, ali u citavom Shakespearevu teatru zaman cete traziti opise ili bar neki refleks onih krvavih verskih antagonizama, koji su u njegovo doba razdirali danasnju Veliku Britaniju. Toliko malo toga odraza ima, da se jos dañas moze da vode diskusije, je li Shakespeare bio katolik ili protestant, na jednaki nacin kako se jos uvek vode polemike o tome, je li Racine bio zansenist. Zbog istoga razloga vi mozete, za nevolju, uciniti neki barem sumarni prikaz literature nemacke XV i XVI veka, a da ne zalazite, barem direktno, u izlaganje nazora i teznji protestanata i katolika. Uticaj tih dveju antagonistiékih verskih skupina primecuje se u savremenoj literaturi tek po indirektnim pojavama. Tek sa Fran-cuskom revolucijom postaje knjizevnost, da tako recemo, direktno par-tizanska, ili polemicka, uzima direktno i otvoreno ucesce u socijalnim, politickim, verskim razmimoilazenjima. Rousseaua izvlaci na neki nacin iz njegove filozofske celije u narod Robespierre, a Voltaire, pravom nazvan prvi zurnalista, izlazi iz nje sam, zalazi u narod i uzima u ruke svako kultumo, nacionalno, politicko pitanje, koje zagreva ili moze da zagreje siroku publiku, makar i ne iz samih estetskih i spe-kulativno-etickih pobuda. Uporedo sa tim zalazenjem literature u narod odvija se i industrijalizirano nakladnistvo, koje koristeci se tim vecim interesom masa otvara knjizevnosti jednu citalacku klijentelu, koja prema ranijoj citalackoj publici stoji u nesrazmerno vecem broju. U korak sa brojem ide i demokratisanje kvaliteta citalacke publike. Tek sada ta publika pócima da pretstavlja u istini jedan vazan deo
36