napokon neka ceznja za vracanjem te velieine. A'ko drugo ne tra-zimo nego to sto nalazimo, i ako smo svesni da je sve drugo, to znaci pitanje opsega, forme, imena, patronaza papinog, cesarovog ili neznam cijeg, ipak tek akcesorium, moratcemo priznati da nikako ne grese oni koji u tim nasim velikim historijskim duhovima gledaju prve os-nivace jugoslovenske nacionalne ideje. U ostalom sam fakt da su svi docniji narodni prosvetitelji i nacionalni bardi njima taj karakter uvek davali, najbolje je tome svedocanstvo da su oni taj glas i zasluzili.
*	* *
  Od ovih pesnika, koje nasi literarni historicari vrstaju u nas knjizevni srednji vek, jako odvajaju nacionalni pobornici XIX veka. Obe dve velike ekipe, ilirslka (1834—1850 Gaj, Vuk, Draskovic, Kukuljevic) pa ona druga, koja dejstvuje izmedu sesdesetih i sedamdesetih godina (Preradovic, Mazuranic, Njegos, grof Jelacic, Knjaz Mihajlo, Starce-vic), bez obzira da li su po svojoj aktivnosti vise pesnici ili politicari, objektom te aktivnosti i svrhom njezinom u prvom su redu politicari, koji idu za konkretnim i b r z i m ostvarenjem svoje nacionalne kon-cepcije. Za razliku od Kaciceve ceznje za vracanjem neke stare velieine, koja ni njemu, kao ni Gundulicu ili bilo kome od one prve plejade, nije nametala nikakove ubrzane aktivnosti u cilju priprav-ljanja prilika da se omoguci stvaranje neke slobodne slovenske drza-ve, kod ovih drugih primecuje se neko pazljivo upinjanje da se nacionalni program, formiranje neke nacionalne drzave, konkretizuje i neko gotovo groznicavo spremanje kao da se ostvarivanje toga programa bez otezanja namece.
  Svi ti pesnici, buditelji, prosvetni radnici, politicari, makar kako se u detaljima i metodama razlikovali, i makar kako se po neki izmedu njih gledali kao pravi antipodi, imaju nesto osnovno zajednicko: objekt svoga interesa, svoje strasti. Svi oni, bez izuzetfka, imaju pred ocima citavu jugoslovensku masu, ’koju posmatraju kao jedan narod; svi oni smatraju kao logicnu posledicu postojanja svakoga naroda i kao uslov za njegov puni napredak slobodnu nacionalnu drzavu. Toga zajednistva osnove nikako ne uklanja fakt da taj narod Gaj zove ilirskim, Vuk Srbima, a Starcevic Hrvatima, i da se zbog nomenklature zapodevaju, u izvesnim periodima, krvave svade. Osnovica ostaje. Ante Starcevic hoce da se organizuje Velika Hrvatska, koja ce da obuhvati celu Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Dalmaciju itd., kao god sto je Gaj hteo da u istim dimenzijama i granicama obrazuje svoju Iliriju, dok Vuk Karadzic vidi na citavom teritoriju »Srbe sve i svuda«. Svi ti, posredno ili neposredno, kao nacionalni ideolozi, vuku lozu iz nacionalne mistike Revolucije Francuske, a Napoleonova Ilirija, bez obzira na namere Napoleonove, jeste ona iskra, koja je tim dvema generacijama ostavila sliku nacionalne drzave jugoslovenske. Ta iskra je u nasem narodu produzila da, makar zapretana pod pepelom, i dalje tinja, i to bez razlike kod najraznolikijih nacionalnih pregalaca. Slovenac Valentin Vodnik ju je pozdravio zanosnom pesmom »Ilirija, vstan, Napoleon klice«, a sumadijski ustanik Crni Dorde osam godina pre obrazovanja
34