slusa. Ovo su S r b i , odnosno katolicì, ono su T u r c i , bez obzira na cinjenicu da medu tim Turcima anisu svi po jeziku i krvi Turci, nego ih ima mnogo, u Bosni i Hercegovini vecina, koji su po jeziku Jugoslo-veni; verska pripadnost i orijentacija prema Carigradu i Padisahu cini od njih svesne Turke. Izmedu ta dva elementa memai kompromisa, nema ni pokusavanja propagande ili predobijanja. Izmedu njih je samo pitanje snage; dok su jaci Turci, njihova je vlast; kad ojacaju Srbi, tu ce vlast da skinu, Turke da poteraju, zemlju da im oduzmu. To je uslo u svest naroda, a u tome je sadrzana u neke vrsti sdnteticnoj klici citava buduca maciomalna politika one gore naznacene turske Jugoslavi] e.
  U toj oblasti ima, u materdjalnom smislu, gradova, ali u tim gradovi-ma, koji su u ogromnoj preteznosti sastavljeni od neslovenskog eie-menta, nema gradskog zivota sa onim vecim zahtevima kulture i drustvenosti, koji su u evropskom pojimanju spojeni sa pojmom grada. Teateri, kavane, klubovi, citaonice, stamparije, to su sve stvari vise ili manje nepoznate, kao sto je nepoznato kultiviranje drustvenog zi-vota, neki muzicki koncerti ili slicne duhovne razonode, barem po tipu, kakav je svugde u Evropi bio uobicajen u ono doba. U stvari u tim gradovima nema »gradanstva«, t. j. nema one burzoazije, kakva se u zapadnoj Evropi, pa u citavoj Evropi, izgradila u toku poslednja cetiri veka pre Velike Revolucije, kao zaseban stalez, sa razvijenim bo-gatstvom i kulturom, te razvijenom svescu o svome znacaju i snazi.
  Ne bi bilo taòno kad bi se pravni zivot u toj oblasti okarakterisao onako, kako ga karakterise poznata narodna rei: »tko te tuzi kadija; tko ti sudi kadija«. Nije to bila zemlja bezpravlja, a niti su zakoni bili, objektivno uzevsi i ukoliko se tice privatño-pravnih prava gradana, pa odnosa izmedu gradanina i gradanina, mnogo nepravedniji nego u drugim zemljama. Ali jedan je fakt neosporiv, a to je: da je narod osècao sebi kao tud taj citav strani sistem, koji se nije razvio iz njego-ve praVne tradicije, vec ga je prosto primao onakova, kakova ga je vladajuca rasa izgradila i njemu nametnula.
  Ona druga Jugoslavia, koju smo nazvali habsburska Jugoslavija, pokazivala je sasvim razlicitu fizijonomiju. Nacionalna svest bila je i tu gotovo potpuno zadremala, ètavise jos jace nego u turskoj oblasti gde je verska i rasna nesrodnost s jedne strane, pa narodna pesma, jedina uteha i jedina literatura, s druge strane podrzavala zivu nacio-nalnu tradiciju.
  Kao otsteta za tu slabiju nacionalnu tradiciju, u habsburskoj jugo-slovenskoj oblasti sacuvao se jedan skup institucija, koje sut do-hranile neki kontinuitet, a svakako dokaz vlastite drzavnosti i vlastitog drzavnoga i pravnoga zivota. U Hrvatskoj se kroz vekove. sacuvale institucije bana, staleskog sabora, zupanija. Ostali su stari hrvatski aristokratski rodovi, s kojima je bio spojen velik deo hrvatske histo-rije. Ti su rodovi zadrzali i zemlje i privilegij da pokrivaju gotovo sva vodeca mesta. Ostao je kao centar te Hrvatske starodrevni Zagreb koji, ako i nije u historiji bio ono sto je Cesima u historiji bio Prag,
23