U poznijim vremenima turskog robovanja slovenska masa je bila naroòito pazen objekt verske propagande iz Rima. Najpre franjevci, pa narocito od XVII veka jezuiti zalazili su k toj masi, jedno da je cuvaju od turcenja, ali jos vise da je brane od nasrtaja pravoslav-nih vladika. U tu svrhu su i jedni i drugi izabrali stokavski dijalekat kao jezik vecine, a redovno su upotrebljavali i cirilicu, koju su na pr. bosanski franjevci zadrzali sve do potkraj sredine XIX veka. Na taj je nacin i prozelitska akcija katoliékih borbenih redova pridonela mnogo sirenju jednoga knjizevnog jezika i time stvaranju glavne osnovice za formiranje subjektivne nacionalne svesti.
  Sa ovim sam doveden da ocrtam i uticaj Srpske pravoslavne crkve na stvaranje nacionalne svesti kod Jugoslovena. Pravoslavna crkva nije prozelitska, pa zbog toga ona nije ni mogia da ima uticaja u smislu unifikacije jezika kod Srba i Hrvata, kakov su imale propagandisticke akcije jezuita i donekle franjevaca. Njezin uticaj uopce nije se, redovno, ispoljavao izvan granica njezine, srpsko-pravoslavne, pastve. Ali, ako Srpsko-pravoslavna Crkva nije mnogo uticala na sirenje je-dinstvenoga govora pogotovo izvan podrucja srpskoga zivlja, ona je na drugom polju ispunila poziv, koji je stavlja na sasvim odvojeno mesto izmedu elemenata, koji su najvise pridoneli k stvaranju nacionalne psihe i svesti. Pazljivu posmatracu nase srednjevekovne historije upa-daju u oci ona dva dijametralna opreéna stava, u kojima se nalazi jugo-slovenska masa pod turskom vladavinom od konca XIV do konca XVI, pa kroz XVIII i XIX vek. U prvom periodu zapaza se, i u vrhovima i kod masa, izvesno priljubljavanje i dobrovoljno smirivanje sa rezimom i predominacijom Islama; u drugom se zapaza jedan èisto osvetnicki i buntovnicki stav, koji ne ce da se smiri dok se zemlja srpska ne oslobodi i ne vrati staro srpsko carstvo. To carstvo i nosiod njegovi, od Dusana do Lazara, koji su u prvo vreme posle propasti srpske drzave vrsili zamerno malu privlacnost i kod vlastelja, koji su se natecali da budu dobri Padisahovi vazali, i kod masa seljackih, koje nisu zaboravljale jadni polozaj i grdna progonstva pod negdaànjim nezavisnim vladarima srpskim, dobili su u ocima srpskih masa nov sjaj i deiovali su snagom legende. Koincidirajuci sa propadanjem turske carevine i njene uprave, obnovljena uspomena na Dusanovo carstvo, na Cesti toga Kneza i druge, deiovaia je privlacnoscu slavne proslosti, koja mora da se vrati. Osveta Kosova i vracanje Dusanova Carstva postajali su sve jace i sve opcenitije narodna ceznja i narodni program za citavo Srpstvo. Pomirivanje sa prilikama i tra-zenje nekakva oportimistickog resenja postajalo je sve vise iskljuceno.
  Taj revolucionarni program i sletstveno revolucionarni moral, u kojemu su se odgajale srpske mase pod turskom vlascu, deiovali su i pre budenja nacionalne ideje pod uticajem velike francuske revolu-cije, a ucimile su te maise sposobnim da lako i prve prihvate tu ideju, kad ju je velika revolucija u svet pustila. Ne moze se zaboraviti da je ta obno-va u&pomene na staro srpsko carstvo u glavnome deio Srpske pravos!, crkve. Ta organizacija, koja je od srednjevekovnog srpskog politicko-
21