nikakvih teskoca. Parlamentarci Hrvatá bice do kraijnosti popustljivi koliko se tice broja portfelja, vaznosti portfelja, obaveza da zadrze ovoga pomocnika ili onoga nacelnika. Naprotiv pravice pitanje zbog toga, da se u »vladinu deklaraciju« unese neka izjava na pr. o jedna-kopravnosti plemena. Kako bi se ta jednakopravnost imala da obezbe-di, o tome nikkva konkretna programa ili bolje svaka stranka i svaki politicki radnik ima svoj vlastiti program, ali koliko je konkretan i koliko je efikasan taj program pokazuje fakt da je opet svaki taj radnik taj program menjao po nekoliko puta. Konkretna je jedino negacija: Mi Hrvati nismo jednakopravni, ali ta negacija moze da okupi na istu izbornu liniju u Hrvatskoj od redaktora bivseg ireden-tistickog i unitaristickog zagrebackog »Glasa Slovenaca, Hrvata i Srba« do pristalica ustase Dra. Ante Pavelica. Kako su negacija i protest tradicionalni stav hrvatske politi eke inteligencije kroz citavu drugu polovinu XIX i prve decenije XX stoleca, ona i ne oseca potrebe, ili, bolje, oseca neku nesposobnost da konkretizuje svoj program u neke pozitivne zahteve i garancije.
  Neozbiljno je, kad se obzirom na Hrvate i Srbe govori o dva naroda, sto vise o dve rase, a ni o dve kulture, ali bice da je nesto tacno u ovome: imaju dve politicke sredine, jedna srbijanska i jedna hrvatska, koje su u toku vremena izgradile svoje politicki dosta razlicite govore, koncepcije, gotovo da recemo mentalitete, jedan gotovo seljacki, prak-tic'ki, ali bistar i konkretan mentalitet sumadinski, i jedan abstraktni i abstruzni, gotovo sholasticki mentalitet hrvatski.
  W.. Steed je u svojim uspomenama zabelezio, kako su ga do ocaja dovodile abstraktnosti pregovaraca Jugoslovenskog odbora i kako je on hrabrio i tesio italijanSkog pregovaraca generala Molu, »koji mije bio naucen na ocajne i beskomacne diskusije jugoslovenskih politicara«.
  U svim susretima hrvatskih politicara sa sumadinskim, na Krfu, u Zenevi, kao i na svim docnijim, sa sumadijskim pregovaracima ili sa eksponentima njihovih gledista, unosi se u oci ta osnovna, gotovo funk-cionarna razlika izmedu ovih dveju skupina. Hrvati, osecajuci instik-tivno neku nepoverljivost prema srbijanskoj nasrtljivosti i potrebu da se udare neke garancije protiv nje, a odgajani narastajima u nekoj gotovo sholastickoj politickoj dijalektici, hoce jednu drzavu, hoce Ju-goslaviju, ali jednako bi da se ne odreku ni jedne od prerogativa svoga posebnoga hrvatskoga sabora, svoga bana, svoga hrvatskoga naciona,-lizma, na nacin da bi drzava, uredena prema tim kriterijima, bila na-prosto paralizovana i onesposobljena za ma kakav jaci polet i razvoj. Medutim, da su se Sumadinci zatekli po svetskom ratu na mestu Hrvata, a Hrvati u Beogradu, verovatno je, da bi oni, Sumadinci, bili prihva-tili i jedinstvenu drzavu i centralizam, ali bi za to bili nametnuli kao conditio sine qua non, garantovanu tvrdim jamstvom, neki kljuc, po kome bi u svakoj vladi morao da bude izvestan minimalan broj Sumadinaca, a isto tako u svim centralriim nadlestvima, centrálnim novcanim drzavnim institutima itd.
  Slovenija je, uz Sumadiju, jedina potpuno ujednacena politicko-kulturna oblast jugoslovenska. Svi Slovenci, svi katolici, svi zadojeni
118