U tome antagonizmu ili medusobnom, neshvacanju seia i grada treba traziti kljuc razumevanju i teskoca »Narodnog Veca« u Zagrebu i nje-govog prilicno krnjeg auktoriteta u narodu. Sve kolike stranke i stra-nacki prvaci iz Hrvatske i Slavonije, koji su se tu okupili, sem Stjepana Radica, a donekle srpskih samostalaca, bili su u dosta malom dodiru sa seljackim masama. Citava ideologica i frazeologija vecine tih poli-tickih faktora bila je cisto burzujska, po malo knjiska, onakva kakva je mogia da se razvije za klups'kim stolom u nekoj zagrebackoj kavani ili citaonici u druzini nekoliko fiskala, koji imaju pred ocima citavu mrezu prijatelja fiskala od Siska do Broda, od Varazdina do Ogulina. Stjepan Radie, koji je kod svih svojih brojnih negativnih odlika, imao barometarski osetljiv instinkt za potsvesno kretanje masa, bio je jedini koji je tu zanemarenu vezu, ne samo organizacionu, nego i moralnu, stvorio i odrzao. Razni slucajevi neposluha i nepostivanja »Narodnog Veca«, od kojih smo tipicne ocrtali u poglavlju gde to spada, pokazuju ne samo krnji auktoritet toga zbora, na kraju krajeva, citave hrvatske inteligencije, nego i jednu orijentaciju, koju ce otada specijalno hrvat-ska politika da dobije. Inteligencija i partiske elite, navikle da govore jezikom sirokih masa, ne razvivsi praksom pokoljenja ono narocito culo radi saosecanja i razumevanja tih masa, bice prema tim masama u vecitoj idejskoj defanzivi. Ona ne ce nikad da vodi, nego da se povodi. Interesantno je usporedivati govore na pr. ondasnje pravaske inteligencije (docniji Narodni klub) u »Narodnom Vecu« sa docnijim skokovima i saltomortalima, na koje ih primorava saveznistvo, odnosno zavisnost od pokreta Radicevih masa. Profesori univerziteta, bivsi odjelni pretstojnici, mnogogodisnji uvazeni politicki publicisti prelaze sa lezernoscu akrobata, ne po postulatima neke individualne evolueije, vec po momentanom raspolozenju i oportunitetu politicke taktike vode Hrvatske seljacke stranke, iz autonomizma u federalizam, iz monarhizma u republikanizam, pa opet u monarhizam. Jedan fran-cuski pisac i politicar konservativac, posle sedamnaest godina pri-padanja i verovanja u republikansku ideju, dolazi do ubedenja da se konstruktivna i konservativna politika u Francuskoj moze da vodi jedino na bazi monarhije. On nalazi potrebnim da napise citavu jednu veliku knjigu da svoje obracenje objasni. U ovoj politickoj sredini su izvesni akademici, univerzitetski profesori, ministri menjali svoja os-novna naziranja u pitanju monarhije ili republike, narodnoga jedinstva ili tri naroda, prostim potpisom jednoga klupskoga protokola.
  Od obrazovanja nove drzave, uvodenjem demokratskih rezima sa opeim pravom glasa, stvari su se dakako u nekoliko izmenile. Najpre nestalo je po nuzdi one potpune odeljenosti gradanstva i seljastva, po kojoj je gradanstvo bilo obrazovalo svoje stranke, imalo svoju ideolo-giju, svoju frazeologiju, od cega svega se selo drzalo daleko u pasivnom nepoverenju. Selo nije prislo inteligenciji, ali je inteligencija prisla selu, kako smo gore videli. U ostalom, to prilazenje inteligencije selu samo je formalno i povrsno. Sustina je drukcija, jer ako i jeste tacno da su gradani zagrebaèki i drugi postali radicevci, istina je i to da su radicevci prihvatili ideologiju pravasku. Istina je da se i sam Stjepan
116