kaze: Dañas je Evropa sva bez izuzetka u bolovima revolucionarnih trzavica, desnicarskih ili levi carskih, kako se uobicajilo kazivati. To u ostalom nije sasvim tacno, jer desnicarskih, u osvestanom znacenju te reci, (zastita posedujuce, privilegovane manjine, protiv sirokih slojeva, B r o j a) dacnas u Evropi nigde nema. Objekt paÈnje, brige svihkolikih tih pokreta jesu upravo ti siroki slojevà, Broj. Malo koji rezim je toliko opteretio kapital kao Mussolini. A Francuska Leona Bluma nema vecine onih raidniCkih socijalnih tekovina, koje vec od godina uzivaju radnici u Italiji i u Portugalu.
  Je li moguéno uciniti neku sintezu tih instinktivnih zajednickih aspiracija i teznja, koje su pokretacka sila svih tih revolucija u Evropi? Je li paradoks ako ustvrdimo da je glavna karakteristika te velike svet-ske revolucije u razvijanju njezina apoliticnost? Mislim pod tim nje'zino upadno malo interesovanje za cisto politicka pitanja, a na protiv veliko i gotovo jedino interesiovanje za ekonomsko-socialna pitanja. Sve ranije revolucije, Velika Francusika, Julska, cetrdesetosme, Komuna imale su jedatn vise ili manje izraden i precizan politicki program, koji je odnosni narod prigrlio kao neki clan vere, o kome se vise ne diskutuje. Ovo je prvi piut, koliko se naima cini, da jedan isti narod, dobrim delom iste mase, provode ili ba-rem prihvacaju revolucije, koje su, s obzirom na politicke konoepcije, dijametralno oprecne. Italija! Nemaòka! Treba svakako odbiti izvestan procenat na pritisak vlasti, oportunisticko prilagodavanje masa itd., ali opet misiimo da stoji cinjenica da od omo deset do dvanaest miliona nemaèkih socialista i, komunista velik je deo prisao Hitleru, kao sto je velik deo italijanskih prisao Mussoliniu, a jos veci u Portugalu Salazaru, zbog toga sto u srcu nisu osecale stvame protivnosti protiv novoga rezima. Pojedinackih otpadnistava i uskakivanja bilo je i u ranijim revolucijama, ali mase se redovno nisu konformirale. Kad se vracaju Stuartovici, Cromwellovi su Obloglavci proganjani, povlace se i —- cekaju revans. Posle Termidora zakobeni su proganjani, povlace se, —- cekaju revans. Ovo je sad prvi put da se mase ne povlace, nego pristupaju — kontrarevoluciji. To se objaisrujava logicki jedino time da mase dañas ne osecaju da bi ti novi rezimi bili u stvari, anaci u onome sto mjih interesuje, neka kontra-revolucija. Znaci da su mase dañas, a tafeo i elita, da-leko od one neo fi t-ske uverenosti o neprikosnovenosti ovog ili onog politickog sistema; da su naprotiv prilicno skepticne prema njima. U ovome posleratnome periodu evropske povesti mogli smo da dozivemo ulicne borbe komunista i nacionalsocij alista zbog prevlasti ove ili one stranke, zbog ovakog ili onakog resavanja soeijalnog pitanja, ali za Republiku, za Deimokra-tiju, za Parlamentarizam nismo nigde u Evropi videli da bi se neke mase krenule ina barikade. Neki Baudin, koji gine na barikadi sa tri-kolorom narodnoga poslanika da protestira protiv razjurivanja parlamenta, jedan Victor Hugo, koji okruzen zandarmima na Place de la Révolution, nacickanoj vojnickim bajonetima klice »A bas 1’ Empreur! Vive la Republique!«, figure su iz prosloga veka. Repu-blika, Demokratija, Diktatura, Auktoritarizam, Totalitarizam, Sovjetizam vrednote su, koje narod niti
95