dunavlju. Zadranin Barakovic sa sladogorkim ponosom peva, kako bi Italija davno bila potonula pod zapijuskivanjem otomanskih valova, da se ti nisu razbijali o »hrvatske zale«. Najjace se ta nota ispoljila kod dva dalmatinska franjevca o prekretnici XVI i XVII veka. Prvi, fratar Grabovac, formulira neki gotovo konkretni nacionalni program, tako da venecijanska vlast, pod kojom je onda Dalmacija lezala, smatra toga nacionalistu opasnim po drzavni poredak i baca ga u venecijanske tamnice, u kojima i umire. Drugi, pouèen tim isku-stvom, cuva se pazljivo formulisanja nekog konkretnog iredentistickog programa, stavise svagde i upadno istice Serenissimu i Svetloga Duzda, ali za to jos osecajnije i sirim linijama opevava stare sdovenske junake, staru slavu i sve jugoslovenske oblasti balkanske. Kako je »Razgovor ugodni naroda slovinskoga« najrasirenija stampana knjiga jugoslovenska, a njegova pevanja, pored guslarskih pesama, najpo-pulamija predajna literatura nasega roda od pocetka XVII do polovice XIX stoleca, mislim da ne preteravam ako recem, da se O. Andrija Kacic moze smatrati ocem jugoslovenskog nacionalizma, ne dakako u smislu kako se ta ideja ulicila posle revolucije francuske, ali svakako u smislu osecanja pripadnosti jednoj jezicno-kulturnoj skupini, spomena ili legende o nekoj slavnoj proslosti te skupine, zelje i nade u neku sjajnu buducnost njezinu. Jedan venac legendarnih junaika i jedan venac junackih podviga iz svoje proslosti nasla je ta jugosiloven-ska masa, barem njezina zapadna polovica, u Kacicevoj pesmarici i to joj je davalo samoj u njezinim ocima izvesnu cenu, koja joj je pomagaia da lakse preturuje bedu sadasnjice.
  Po nekiput se u patriotskim vizijama tih velikih duhova jugoslovenske rase Gundulica, Krizanica, Kacica hoce da razabiru konture nacio-nalno-politicke individualnosti, koju pretstavlja danasnja Jugoslavija. To moze da se cini pod uslovom da se u tim prorocanstvima pesnika i mislilaca trazi samo osnovna ideja, a ostavi potpuno po strani svako ma i priblizno preciziranje i forme i opsega. Ko bi ova poslednja dva kriterija trazio, taj bi se zbunio s jedne strane na pr. pred Kacicevom obimnoscu, koja obuhvace i Skenderbegovu Albaniju i Grcku, a s druge pred njegovom lojalnoscu, inkompatibilnom s idejom ostvari-vanja neke velike nacionalne drzave, prema mletackome Duzdu.
  Pa ipak ta neodredenost i gotovo da kazemo maglovitost nacionalne koncepcije, koju zapazamo i kod Kacica kao kod svih onih velikih prethodnika danasnjega Jugoslovenstva nesme da nas buni iz dva razloga. U prvom redu ne smemo da smetnemo s urna da je ideja nacionalna dobila precizniju formulaciju tek u drugoj polovici XVIII stoleca, pa se takova neodredenost i maglovitost nalazi i kod velikih prethodnika nacionalizma drugih naroda, na pr. kod Dante Allighiera. S druge strane, ako ne navaljujemo da trazimo neki konkretni i gotovo da recem moderan nacionalisticki program jugoslovenski u Gundulica, Kacica i drugih, vidicemo da se kod njih, a tako vise ili manje kod vecine tih istaknutih duhova te dobe primecuje najpre ziva svest pripadnosti zajednickome slovenskome stablu balkanskome, a onda mut-nija, ali takoder ziva svest o negdasnjoj nekoj veliÈini i slobodi i
33