bio je svaka'ko na osvitku XIX veka na néki nacin kon centra don a tacka svih Hrvata, iz koje su dolazili svi pokreti kultumi i nacionalni.
  Dalmacija, etnicki bolje sacuvana nego Hrvatska, bila je nacionalno jos neosvestenija, sa nekom maglovitom potsvescu o svojoj »slavljan-skoj« pripadnosti. S druge strane je ta Dalmacija bila sacuvala svoje municipalne statute, koji su kroz vekove gotovo neprekinuto izgradivali neki embrion javnoga zi vota.
  Zakonodavstvo, venecijansko u Dalmaciji, hrvatSko-madarsko u Hrvatskoj, garantovalo je u tim oblastima neki pravni poredak, koji, ocenjivan prema opcim prilikama onoga vremena, nije bio idealan, ali je bio svakako viài od onoga u oblasti Turskoj, ili harem bio je manje tud osecanju naroda nego sto je bio onaj.
  Selo je bilo do zia Boga zapusteno i u Hrvatskoj i u Dalmaciji, gra-dovi zaostali i siromasni, ali u ovim poslednjima bio je ipak neki druàtveni i kulturni zivot, bilo je skola, klubova, stampale su se i citale knjige, gradani su se sastajali u kavanama i kasinama, ideje sa Zapada, iako sa zakasnjenjem, prozimale su i ustalasovale gradanstvo.
*	* *
  Ovakva je otprilike bila fizijonomija ovih dveju oblasti u casu kad je cuh Veliike Revolucije dopunuo i do balkanskog Podunavlja ideju narodnosti. Pokusajmo da ispitamo kojim metodama, kakvim aparatom i sa kojim delovanjem taj isti cuh deluje u jednoj i u drugoj oblasti.
  U banskoj Hrvatskoj pocima narodno budenje u trecem i cetvrtom desetlecu XIX veka, dok je u Sumadiji poceo deset do petnaest godina ranije da se primecuje jedan zivlji narodni zivot.
  U Hrvatskoj na celu pokreta, uz izvestan broj sinova gradanskih i pripadnika svestenstva, vidimo nekoliko pretstavnika stare hrvatske aristokratije (grofovi Kusevici, Draskovici Kulmeri, Erdedi, Rubido-Zichy, Kukuljevici, pa Jelacitì, Pajacevici pa plemici Gaj Ostrozin-ski itd.), koji su na Zapadu, u Francuskoj, Becu ili Pragu prihvatili citavu ondasnju kulturu i prigrlili liberalne ideje Velike Revolucije. U Sumadiji vidimo nekoliko jacih seljaka, ili seoskih trgovaca, koji odvajaju liònom popularnoscu, bistrinom urna i odvaznoscu. Oni vode propagandu, orgamizuju skole i novinstvo, sire prosvetu i nacionalnu svest. Ovi spremaju ustanke i bude duh ustanickog pregalastva i kurazi. Oni osvestavaju stare hrvatske plemicke rodove uspomenom na staru slavu i staru drzavnost, rekrutuju kao operativnu vojsku visu i manju burzoaziju, preureduju, preadapti-raju stare institucije prema novom duhu modernog nacionalizma. Ovi teraju age i begove, kidaju sa svim upravno-politic’kim institudjama, zemlju begovsku daju srbinu seljaku, a na rusevinama staroga poretka zidaju nov, svoj, primitivni, seljacko-eksperimentalni poredak drustve-no-politicki, ne iznikao ni iz kakovih ideologija i bez potpore i smetnje ma kakve tradicije.
  »Ilirci« su nasli jedno slavno knjisko, inace historijski neopravdano ime za svoj narod, a knjizevnu obnovu su pokusali da provédu sa vaskrsavanjem stare dubrovacke patricijske poezije (prva je knjiga »Matice ilirske«, Gundulicev »Osman«). Vuk Stefanovic Karadzic,
24