Arpada, dokazuje skorasnji pokret u Austriji, dabise kanonizirao poslednji Habzburgovac. Kultom svetaca, kojim je Katolieizam, a tako i Pravoslavlje, ublazio kruti monoteizam, uticale su te dve crkve odlucno na formaciju politickog mentaliteta Jugoslovena. Kod protestanata nista od svega toga; tu je odnos izmedu vladara i naroda, znaci barem onog reda gradana koji je u izvesno vreme bio »narod«, odnos nekako ugovomi i osnovan na nepoverenju i sledstveno garantijama protiv zahvaita. Tu je bio neki, u glavnom precutni, ugovor izmedu staleza i Kralja, koji je udesavao medusobne njihove odnose u Engle-skoj, a koji je imao najefikasniju garantiju u zabrani Kralju da zavede stalnu vojsku. Kod katolickih naroda, a pogotovo kod pravoslavnih, otpor protiv Kralja u svesti naroda uvek je neki zlocinacki revolt, neko rebelstvo, kojem se po neki put pribegavalo, ali uvek kao desperantno-me koraku iz nevolje. Takva borba imala je redovno za cilj, od prvoga pocetka, uklanjanje monarhije ili dinastije, a u najmanju ruku lica momentanog nosioca krune, a svrsavala se gotovo bezizuzetno ili svrgavanjem kralja ili dinastije, ili progonstvom narodne opozicije. Borba, kakva je bila ona u Engleskoj protiv Stuartovica, pa posle protiv Jelisavete i drugih, gde su se pretstavnici naroda decenijama, vekovima upinjali da otmu iz ruku Kruninih izvesne prerogative, da zagarantuju narodu jemstva za istrgnute koncesije, a da kroz celo to vreme, sem perioda 1649—1688, sama institucija monarhije ne dolazi u pitanje, dok se nije silom prilika stvorila ona cudesna ravnoteza koja se zove Engleski Ustav, ne da se zamisliti u Evropi neprotestantskoj ni XVIII, ni XIX ni XX veka, kao ni ranijih vremena. Toliko oglasena Zlatna bula Andrije II madarskoga, kojim je ozakonjeno pravo madarskih staleza da se i oruzanim ustankom odupru kraljevu presiza-nju, nema nikakve analogije sa engleskim ustavnim borbama od polo-vine XVII veka unapred. To je tek ostatak feuclalistickoga otpora suverenu. To je bio kompromis u sporu o podeli vlasti izmedu Krune
i	neznatnog broja feudalne vlastele, a ne nikada izmedu Kralja i naroda, sto je u Engleskoj ipak bilo i u polovini sedamnaestoga veka.
  Kako nisam imao pretenzije da napravim neki doterani portret jugo-slovenske nacije, nadam se da sam sa ovo nekoliko erta dovoljno individuializirao fizionomiju jugoslovenske celine. Nema sumnje da ta Celina nema tako perfektno ujednacenu fizionomiju, kakvu nam pruza na pr.imer nacija francuska, ali pruza svakako fizionomiju mnogo jedinstveniju nego sto je pruza mnogo koja druga nacija evropska. Jasno je da proces unifikacije nije jos perfektiran i da ce to tek s vremenom da se dogodi. Jedno moze da se utvrdi bez bojazni da moze biti oboreno: Vekovni proces unifikacije je postigao toliko, da se dan kad ce se svi jugosloveni i subjektivno osecati kao potpuno jedna nacija moze, prema vecem ili manjem skepticizmu, da pogada u blizoj ili daljoj buducnosti, dok se neko odvracanje smera nase nacionalne evolucije prema formiranju tri nacije, ne ukazuje, ni u obliku moguc-nosti.
SVRSETAK
138