jednakost svih naroda! Tacno je da su uloge bile preokrenu-te i da nisu odgovarale stvarnoj podeli rada, ali je isto tako tacno, da je nasim jako spretnim sevemim susedima poslo za rukom da te uloge sebi, odnosno nama prikace i da su one, pored pojedinackih iz-uzetaka, ostale u ocima zapadne Evrope do dana danasnjega. Tek pre godinu dana citao sam u paiiskoj Illustration jeda-n napis uglednog madarskog historicara o plemenitoj ulozi Madara u 1848 i o sprecavanju te plemenite uloge od strane Hrvata i dr. Da se grof Jelacic setio, ili da je grof Jelacic mogao (ja to ovde ne ispitujem) 1848-e postaviti stvar drukcije, na pr. sazvati u Zagrebu Petra II. Pe-trovica i Milosa sa narodnim prvacima Srbije, Dalmacije i podigao barjak ujedinjenja svih Jugoslovena, bilo ili nebilo uspeha, ona cetr-desetosmaska uloga bila bi nas minula.
 Kazem da su nase nacionalne teznje, a tako isto i nacionalne teznje nasih drugova u nevolji Cehoslovaka i Rumuna, dosle bile malko dockan i nailazile zbog toga na izvesnu nesimpatiju, koja se tek zbog dimenzija velikoga rata donekle izmenila. Jedini Poljaci, zbog razloga koji nemaju nista zajednickog sa misiima, koje hocu da ovde iznesem, uzivali su na Zapadu nepodeljene simpatije. Ali neki fenomeni, koji se na polju probudenih nacionalizama primecuju posle Tata, u stanju su dà one pocetne nesimpatije prema novim nacional-nim drzavama u srednjoj Evropi ponovno probude i pojacaju.
  Neposredno pre rata, ali glavno za vreme rata, neoslobodena i raz-jedinjena plemena, u sustini srodna po jezickim i inim presudnim osobinama, krenula su se odluòno smerom ka obrazovanju relativno velikih nacionalnih skupina, savladavajuci ranije tendencije plemen-skih i regionalnih partikularizama. Nijedan ozbiljan glas za vreme rata nije se cuo za nezavisnu drzavu Slovacku. Nijedan ozbiljan glas za nezavisnu drzavu Hrvatsku ili Sloveniju.*
  *	Rekosmo o z b i 1 j n i, da ne bi izgledalo da nam je nepoznat poredlog bo-sansko-hercegovackog »sekcionsefa« Dr. Iva Pilara iz 1918 g., kojim u jednoj brosuri predlaze »bosnificiranje« jugoslovenskih zemalja na taj nacin sto bi se skupile u jedno autonomno telo pod vocstvom hrvatskoga elementa, ali pod vrhovnim nadzorom Austri je i Ugarske, Dalmacija, Hrvatska, Sla-vonija, Bosna i Hercegovina, pod neke vrste »sekundogeniturom« Habzbur-ske Dinastije, koja bi dala na celo tome autonomnome telu nekoga svoga ciana sa naslovom »dux illustris totius regni Croatiae, Sclavoniae, Dalma-tiae, Bosnae et Culmae«. Slièno je sa memorandumom pok. nadbiskupa Dr. Stadlera sa izvesnim brojem, inace anonimnih, jezuita, protiv kojega su naSli potrebnim da se ograde svi bosansko hercegovacki Hrvati-katolici sa svima franjevcima na celu. Ti glasovi, sem u izvesnim kancelarijama austro-ugarskog gerxeralstaba, bili su u ono doba u citavom narodu samo predmet humora.
  Qzbiljniji, barem po imenu njegova pokretaca u narodu, bio je korak pok. Dr. Ivana Lorkovica iz pocetka rata. Dr. Lorkovic, kome je sama njegova stranacka okolina u redakciji silno zamerila sto je na glas o nave-stanju rata Srbiji napisao jedan servilan napis za »Pokret«, prozivljavao je vec od »veleizdajnickog procesa« jednu cudnovatu evoluciju, koja je iSla
11