nja. Balkancu, kojemu se samo u izvesnim krajevima, i to za par meseci, spusta ziva ispod nule i to redovno gotovo nikad ispod 10 Celziusa, nije na kraju krajeva pitanje zivota ili smrti imati dovoljnu zalihu goriva za ogrev, ni skupu i tesku garderobu za cuvanje telesne topline. Slicno je i za njegovu stoku, koja ce do kasno u jesen moci da se hrani po pustopasnj acima, a dosta rano u prolece da brsti novo-izraslu travu. Njemu, balkanskome Slovenu, nece prema tome Priroda da izgleda kao svirepa neprijateljica, sa kojom ima da vodi krvav rat radi opstanka, vec radije kao neka lepa i dobrodusna mati, koja se na kraju krajeva ipak za nj stara i voli ga, ma da izgleda, da ga u zimu, za veci ili manji broj nedelja ostavlja sama da se probije kako urne. On zna da preziveti nije tesko, ali s druge strane zna da je tesko obogatiti se. Ta svest nije dejstvovala kao jak potstrek na veliku radinosi kojoj bi covek posvetio citav svoj Ínteres i citavo vreme svoje. S druge strane balkanski covek, vise otvoren spoljnim, culnim impresi jama, nego unutrasnjem, introspektivnom dusevnom radu, ne voli da se osami u svojoj dusi, niti mu je dovoljno da se pozabavi svojim vlastitim dusevnim zivotom; on treba da svoje impresije eksteriorizira, da ih deli s drugima, ima interesa za impresije toga drugoga. To ga cini bicem izvanredno socijalnim, kojemu drustvo apsolutno treba. Dokolica, caskanje ta drustvu, politiziranje, kavana, poselo, mehana: to spada za balkanskog slovena u primarne zivotne potrebe isto toliko koliko rucak i krov nad glavom.
  Jugosloveni spadaju u narode — pevace kakvi su Spanjolci, Juzni Francuzi, Italijani, Rusi. Narodi pevaci, ne narodi koji pevaju. Pevaju i Cesi, Poljaci, Danci, cesto i bolje nego Spanjolci ili Jugosloveni, ali je kod tih naroda pesma, barem dañas, jedna lepa vestina, koja se gaji i izvodi u izvesnim momentima i prilikama, vise ili manje uz strogo odredene forme i propise. U oblasti Mediteraneja, a tako i kod Rusa i drugih nekih naroda, pesma nije uvek umetnost. Ne peva se samo kad se sastane zgodna pevacka druzina i kad ima narocite publike, koja hoce da u pesmi uziva. Tu peva svak i u svakoj prilici, imao glasa ili ne imao; peva sebi, ne publici, kao sto peva ptica u gori; peva da sebe ili dusu razgovara. Vracaju se kopaci iz polja, i — pevaju. Starac seljak goni kola sa pazara u varosi, i peva. Svelja poigrava iglom po platnu i peva. Gospodar sedi na niskom stolcu, okruzen segrtima, povlaci snurke iz cipela i — pevaju. Ladari potezu ladu, ribari voze lovinu, stari vozac sklanja svoj camac: sve to peva. Ko bi mogao sa nekim amplionom da slusa o zapadu sunca cuo bi kako cela Jugoslavia peva, i Hrvatsko Zagorje kao Makedonija, i Primorje kao Slovenija, i Bosna kao Vojvodina. Rdavo ili dobro, skladno ili oporo, tek sve tu peva. U jednome internirackom logoru za vreme rata, gde je bilo nekoliko stotina jugoslovena svih staleza, osecala se u pocetku, dok se nije dozvolilo ljudima da pevaju, kao najnesnosljivije ropstvo ta zabrana, a kad je napokon to dozvoljeno, pevalo se na svima stra-nama, u isto vreme se ukrstavalo, ometalo, prekidalo po vise pesama. Nekome studentu, koji je vecito nesto pevao, a gotovo redovno f a 1 s, obrati se jednom neki muzicki probirac: »Ama je li Vama néko ikad
132