Od druge polovice XV stoleca do polovice XIX jugoslovenska etnic'ka masa je vecim delom pod vlascu Pòlumeseca i ona tu vlast, i zbog verskoga antagonizma i zbog bednog socijalnog polozaja svoga, oseca vrlo tesko i ne moze da se sa njome pomiri. Ideju otresanja te tude vlasti i os'lobodenja podrzava u toj masi tradicija, ulepsavana i uveli-cavana legendom, o staroj slobodi i staroj slavi. Davni vlastelji i junad, historijski i legendarni, poprimaju u ocima naroda dimenzije riatcovecke i oko njih se stvara jedna oslobodilacka mistika.
  Oni delovi jugoslovenske rase, koji su ostali nepodvrgnuti Tur cima, ili koji su se u toku vremena oslobodili, pretstavljaju siino umanjene, osiromàsene teritorije bez zaleda, na granici Turske Carevine, koja dok u jednu ruku nesredenim saobracajnim i sanitetskim prilikama one-mogucava svaki razvoj neke racionalne trgovirie i razmene dobara, u drugu pretstavlja jos uvek ozbiljnu opasnost upadnickih podviga. Te prilike stavljaju te slobodne oblasti jugoslovenské u polozaj da se moraju tesnje oslanjati na postojece hriàcanske sile, u kojih sklopu one zive, a ove prirodno iskoriscavaju taj oslabljeni polozaj Jugoslo-vena da na njihov racun sire prerogative dinastije i centralne vlasti, a od poslednjih decenija XVIII stoleca i prava vladajucih naroda Nemaca, Madara, Italijana.
  Povest Hrvatske, otkada su ne samo Bosna nego i veliki deo Slavo-nije i deo Like bili pali pod Turke, i nije drugo nego niz odricanja hrvatskoga bana, Zagreba, hrvatskogai isabora na korist dinastije, Pozuna, ugarskoga sabora, te niz kuknjavà zbog tih odricanja. Kulminacija je kad 1790 g. hrvatski pretstavnici sami — onda se dakako radilo o zastupnicima »staleza i redova«, U stvari plemstva i visega svestenstva — predaju ugarskome saboru pravo udaranja po-reza sa motivacijom, za svoje, da je bolje da mrznja za pobiranje poreza pada na Madare.
  Dostojan je udivljenja trud, kojim su junacki zatocnici netaknutosti historiskog drzavnog prava hrvatskog sezdesetih godina XIX veka, (Kvaternik, Starcevic i dr.) dokazivali da se Hrvàti nisu odrekli ni jedne jedine prerogative svoje suverenosti, pa da je Hrvatska, pravno, jos uvek potpuno suverena drzava. Toj junackoj borbi ni onda, ni danas patriot ne bi mogao da ista zameri, jer je ona imala nameru, a dobrim delom i rezultat, da u narodu podigne ponos i samosvest, pa ako je to bio i mitos, izvrsio je on svoj zadatak. Ali kada se hoce da na stvari baci neki historijski pogled, ne moze se covek oteti ovoj konstataciji: Ako je i istina da se hrvatski pretstavnici nisu nikad izrecno odrekli ni jednoga od bitnih atributa drzavne suverenosti Hrvatske na korist Madara ili na korist dinastije Habzburske, istina je i to da su svi bez izuzetka zivcani cvorovi drzavnog i narodnog zivota hrvatskog presli u ruke Peste i Beca, drugim recima Nemaca
31