Bilo je belodano i pristalicama i protivnicima narodnog jedinstva, u stvari protivnicima i pristalicama nacionalne misli, da je blok pristalica narodnog jedinstva razbijen, ako je ikad zbiljski postojao, a da su u Srbiji, po brojnoj snazi i politickoj tradiciji centrumu politickoga zivota u drzavi, dve velike skupine, koje su obe uvek spremne da podupru partikularisticke elemente, koji se nose sa svojim protivnicima, unitarcima. Razume se da su izjave leadera i proklamacije stranaka za vi jale tu spremnost i te eksperimente uvek u udesene fraze o demokratiji, o parlamentarizmu, ljubavi za Hrvate i slicno, ali na zalost, gledane iz distancije od ovih desetak godina, one fraze ne dobijaju ni malo vise znacenja negó sto su ga imale u doba kad su izgovarane. Svakako dovoljno je prelistati godisnjake stenografskih zapisnika Na-rodne Skupstine. Ne cete tu nigde naci neke odlucne i trajne nacelne divergencije izmedu dva bloka, vodena u glavnome od ona dva srbi-janska prvoborca, radikala i demokrata, po kojoj nacelnoj divergenciji biste ih mogli razlikovati. Sinteza svih tih mnogih stenografskih sveski je ta: koji ce blok da viada, a koji ce da se potisne u opoziciju. Taj nestadak nacelne diferencijacije jos ce upadnije da se únese u oci, kad se, za kratko vreme radikali i demokrati sloze i Gospoda Davi-dovic i Vukicevic rastelale osnivanje t. zv. »Tvrdoga grada«.
 Na taj nacin beskompromisnu odanost osnovnim principima nove drzave, koji ne bi ¡nikad bili trebali da dolaze u pitanje, nije zadrzala, barem u ocima naroda, nijedna od onih skupina, koje su po svojoj pro-slosti i prilikama na to pozvane hile, a to su obe srbijanske skupine, pa sve one grupe, iz kojih je u svoje vreme skupljena tako brojna i tako auktoritativna precanska skupina oko Gosp. Pribicevica, koja je u Privremenom narodnom pretstavnistvu imala preko osamdeset po-slanika. Svaka je na delu dokazala da je gotova da pravi ustupke. Dokle, to se dakako nije formuliralo, ali je ta nejasnoca sama davala najjacu podrsku zlonamernima, koji su hteli da imaju slobodu akcije u narodu, pa su govorili toliko za vreme saveznistva sa radikalima, koliko za vreme saveznistva sa demokratima srbijanskim: »drzte se, imacemo hrvatski sabor, hrvatsku vojsku, prestonicu u Zagrebu, eventualno republiku i t .d....«
  Beskompromisni barjak drzavnog i narodnog jedinstva zadrzala je bila u svojim rukama jedna jedina stranka, stranka samostalnih demokrata oko Sv. Pribicevica, izdesetkovana, reducirana u glavnome na Hrvatsku, Dalmaciju i Sloveniju. Taj je fakt te odanosti ideji narodnoga i drzavnoga jedinstva davao toj inace maloj stranci izvestan auktoritet, koji je mogao da bude nekom zalogom za skorasnji po-bednicki revans u narodu, koji je ipak instinktivno osecao kako je ono skandalozno afisiranje, koje su sve glavne stranke provodile, gotovosti, da pazare sa tim osnovnim drzavotvornim idejama, direktna opasnost za drzavnu konsolidaciju. Ali onaj neki cudnovati, gotovo da recem historijski zakon nasega roda koji je gonio sve nase nacionalne stranke jednu za drugom u iskusenje na tome polju, nije hteo da postedi ni ove poslednje Mohikance.
86