razuma. Pokusajte da ucinite neku anketu u masama pravoslavnim ili katolickim kod Juznih Slovena: sto ih razlikuje od one druge vero-ìspo vesti? Nikada i nigde necete naici na neko doktrinsko nácelo, uvek i bezizuzetno na isticanje formalnih razlika: brada, popovska zenidba, orgulje!
  Ima jedna karakteristicna opea pojava kod Jugoslovena, ili barem kod Hrvata i Srba, koja je vise puta iznosena kao narocita odlika koja odgovara onoj narodnoj reci Brat j e mio ma koje vere bi o. Razume se da je bilo i ima i medu Jugoslovenima zestokih sukoba iz-medu raznovernih masa, ali svi su ti sukobi, uostalom novijega datuma, gotovo uvek diktovani jedino politickim kriterijima. Sukobi su ti bili jedino izmedu katolika i pravoslavnih, gde su se sukobljavale politicke misli hrvatska i srpska. S druge strane mima mnogovekovna konvivencija pravoslavnih i katolika prema nekolikim periodickim sukobima, koji su poceli tek oko devedesetih godina prosloga veka, do-brano svedoci za versku tolerantnost sredine jugoslovenske. Pa i u toj istoriji novijih odnosa ¡izmedu pravoslavnih i katolibai opce je stanje takovo da daleko preovladuje nota puna paznje i postovanja. Ta tolerantna paznja izmedu katolika i pravoslavnih nije samo novijega datuma. Srpski kralj Milutin gradi ponosne Visoke Decane, a gradnju poverava — katolickom franjevcu Vitu iz Kotora. Franjevac Kacic, otprilike pola veka posle nego je u Francuskoj opozivan Edikt Nantski, opevava zanosnim stihovima utemeljitelja Srpske Pravoslavne Crkvte Svetog Savu Nemanjica. Karakteristicno je da u citavoj jugoslovenskoj pesmi, narodnoj i knjizevno-umetnoj, ne nailazite nikad ne samo na neku propagandisticku notu u korist katolicizma ili pravoslavlja, ali obicno niti na nekakav trag, po kome bi se mogio suditi da pesnik hoce narocito, s obzirom na drugu crkvu, da istakne bilo Pravoslavlje, bilo Katolicizam. Karakteristicno je da se u citavoj toj poeziji nikad ne susrece ree Papa. Kad na primer vidimo kako fra Grga Martic, bez ikakve nevoljkosti, za glavnog junaka svoga eposa uzima pravoslavca Liuku Vukalovica, a da Mazuranic u svome slavnom eposu prikazuje apoteozu pravoslavnog kaludera, ne moze da nam ne upadne u oci taj narociti siroki stav, koji toliko jako odudara na pr. od obiéajnog stava poljske nacionalne poezije, a tako isto i ruske. Poljaci i Katolicizam, Rusija i Sveto Pravoslavlje, to su pojmovi koji su kroz vekove bili cvrsto povezani. Moze li neko zamisliti, abstrahirajuci od kontin-gentne okolnosti da, u stvari, Rusa katolika nema, kao sto nema pravoslavnih Poljaka, — neki ruski nacionalni epos, neku Smrt Smail Age Cengijica, u kome bi katarzu pretstavljalo klanjanje mrtva lika nekoga Hadzi Murata katolickom monahu? Ili Pana Tadeusza sa ana-lognom scenom sa pravoslavnim kaluderom? Mnogo kome strancu zapinjalo je oko za neobicni fenomen, kad bana Jelacica, koga nije hteo da instalira nadbiskup Kaulik, instalira, uz burno odusevljenje citavog sabora, srpsko-pravoslavni patrijarh Rajacic. Neke epizode iz Strosmajerovog episkopskog delovanja (kod nekog obilazenja ne bilo u katolickoj crkvi izvesnih rekvizita za cinodejstvovanje katolickog velikodostojnika, a on poslao do pravoslavnoga episkopa da se ti rekvi-
135