Ja sam dovle nacrtao glavne erte, po kojima se po mom sudu raz-likuju jedna od druge onih sedam oblasti jugoslovenske celine, ali osecam da ova glava ne bi bila potpuna kad je ne bih nadopunio nekim makar sumarnim ocrtanjem onoga sto tu jugoslovensku celinu razli-kuje od drugih etnickih celina, onoga sto u istini daje njoj jednu skupnu zasebnu fizionomiju.
  Da te skupne erte postoje, odnosno da su se morale tokom vremena izgraditi, bilo je jasno unapred, vec kao bastina vanredno prisne slo-venske etnìcke bliskosti svih tih plemena, koja su se danas ujedinila u nacionalnu drzavu jugoslovensku. Ali one neke iskonske slovenske karakteristike kao toboze zajednicka odlika svih Slovena, u koje su slovenski romanticari prve poiovine XIX veka tako tvrdo verovali, a koje po neki zapadnjacki publicista i danas zurnalistickom lezernoscu nalazi, ispadaju iz oblasti nasega istrazivanja. Za par stvari ja bih svakako bio sklon da vidim izvor u tome zajednickome slovenskome po-reklu. Onaj neukrotivi duh otpora, koji su svi ovi narodi uvek suprotstavljali ne samo tudinskome osvajacu, nego i svakome domacem pokusaju da se obrazuje neka narodna drzavna tvorevina na siroj osnovici, svakako je slovenski. Bosanci, srpske knezevine u Makedoniji jednako su se, neukrotivo i uspesno, otimali osnovama Nemanjica, koji su tezili na to da bi obrazovali jedno carstvo. Na jednak su nacin raizna plemena hrvatska iz Panonije, danasnje Dalmacije i od druguda sprecavala da se formira neka jaca drzava slovenska oko dinastije hrvatske. Kosovska bitka, Krbavska bitka, kojima se opeenito pridaje znacaj nekoga datuma propasti srpskoga Carstva, odnosno hrvatskoga Kraljevstva, u stvari su tek zavrsna tacka procesa raspadanja, koji je trajao vec preko stotinu godina i koji je bio doveo, kod Hrvata, do uklanjanja narodnih dinastija i pokoravanja tudins'koj zavojevackoj dinastiji (madarskim Arpadovcima), kod Srba do parcanaj carstva u nekoliko nezavisnih drzavica, gotovih da se izmedu sebe zakvace i da prizovu tudinsku pomoc jedne protiv drugih. Ne bi bilo, barem u celini, opravdano kad bi se ta unutarnja borba smatrala analognom pojavom sa onom borbom, koju su u zapadnoj i centralnoj Evropi morali da vode kraljevi sa feudalnom gospodom. U Francuskoj, Luj XI, u svome nemilosrdnome ratu do istrage protiv mocne feudalne vlastele, nailazio je na simpatije narodne mase, a u svakom slucaju nasao je odana i mocna saveznika u nastajucem gradanskom stalezu. U podu-navskim i balkanskim slovenskim oblastima, u kojima je i tako gra-danstvo bilo malobrojno i malo razvijeno, nema iz onih vremena ni-kakova traga da bi se ta borba bila mogia da razvije u borbu politicku radi preuredivanja drzavnog uredenja mesto borbe izmedu pojedinih plemena, oblasti i dinasta. Francuski kralj, da ostanemo na primeru francuskome, i pre Ivanke Orleanke nalazio je simpatizera i pomagaca
129