hrvatske nacionalne drzave, — nije reprezentirao Radié, vec gradanske politiöke formacije, bastimice negdasnjeg Pravastva i Frankovluka sa Pavelicem i dr. Oni su stavise i bili u ostroj borbi protiv Radica. Istina je da su te formacije bile brojno vrlo malo jake i jedva da su nesto naskodile Radicu, sem u Zagrebu, ali upravo to potvrduje da hrvatski partikularisticki nacionalizam u ono prvo vreme nije mnogo palio, na-rocito u sirokim seljaèkim masama. Stvar se objasnjava time sto taj specificki hrvatski nacionalizam nije bio u tim masama suvise jak ni od ranije. Fakt je da za citavo vreme rata ne samo nije se pojavio, ali nije ni pokusavan neki hrvatski dobrovoljaöki pokret radi izvoje-vanja neke zasebne Hrvatske. Pilsudski je analogan pokret pokrenuo i nije se zacao da ponudi u tu svrhu svoju sluzbu Habzburgu. Dobro-voljci Hrvati su se javljali ali za Jugoslaviju. Stampa zagrebacka i provincijska, koliko je mogia, pledirala je za Jugoslaviju. Legitimi-rani zastupnici hrvatskog drzavnog prava, pravasi Mile Starcevica, osnivaju »Hrvatsku Drzavu« ali uredivanje njezino prepustaju dvojici autenticnih nacionalista Dr. Andelinovicu d Niki Bartulovdcu! Jedina je iznimka frankovaòko »Hrvatsko Pravo«. Otkud danas ta upadno i radikalno nacionalisticna nota Hrvatskome pokretu?
  Kod Hrvata je postojao od ranije jedan dobrano razraden drzavo-tvorni program, koji, ako i nije uvek bio cisto ili iskljucivo hrvatski, vec jugoslovenski, uzimao je uvek Zagreb i Hrvatsku za osovinu. I Starcevicevo Pravastvo i Strosmajerova Jugoslavija, kao pre toga Gajeve vizije i nade, koje je bio izazvao, za kratko vreme, Ban Je-lacic, to je sve i uvek izazivalo sliku jedne ideaine buduce tvorevine, kojoj su varirale granice, ime, hocete li? i sadrzina, ali centar, srz, osovina bili su uvek Zagreb, Hrvatska. Precanski Srbi, kao ni Slo-venci, nisu toga imali. Posle balkanskih ratova, a pogotovo ubrzanim tempom za svetskoga rata, najpre kot inteligencije, a posle i kod masa, primljena je i iskristalizovana koncepcija da ce se nacionalna drzava Jugoslovena obrazovati oiko Beograda.
  S druge strane Hrvatska je sve do ujedinjenja imala dzvestan, dosta razvdjen, autonoman drzavni zivot. Bio je Hrvatski Sabor, koji doduse nije imao pune atribute suverenog narodnog pretstavnistva, ali opet je bio sabor, a narod se secao da je cetrdesetiosme taj sabor odglasao i rat Madarima. Bio je i ban, koji u stvari nije bio nego eks-ponent madarsko-austrijske hegemonije, ali je bio drugi po redu velikodostojnik u Ugarskoj Kraljevini. Bili su tri, docnije cetiri o d -jelna prets tojnika, koji su imali sve atribute neparlamen-tarnih ministara, a U njihovim strukama Zagreb je bila poslednja in-stancija, sto nisu imale ni CeSka, ni Galicija.
  Zadatak drzavnog vocstva, u prvim goddnama zivota u zajednickoj drzavi, bio je da razoruza prirodnu nepoverljivost kod onih sirokih redova, kojima je nacionalna drzava oiko centra Beograd dosla kao novina, a isto tako da olaksa gradanskim redovdma da zaborave one izvesne belege drzavnog zivota, koje se behu naucili da gledaju gde funkcionisu u Zagrebu i Hrvatskoj. U tome je zadatku drzavna uprava potpuno zatajila. Preterani, kruti administrativno-politickd centrali-
102