3am, koji mozebit ima svoje opravdanje onde gde je jedna u .sustini osetno bolja centralizovana uprava svesna da ce se nametnuti .svojom intrisecnom vrlinom ranijoj slabijoj, morao je da skrahira kad je nova administracija bila redovno gora od stare i pò kompeten-ciji i po moralnim kvalifikacijama. Nas nazovi demokratsko-parla-mentarni rezim, sa svojim neizbeznim protekcionizmom i imunizira-njem najrdavijih administrativnih elemenata od strane partijskih kadera, pridoneo je mnogo toj dezautorizaciji administrativnog aparata. Sistematska opozicija dakako nije zalila truda da u tome admi-nistrativnome kaderu lovi teze i tipicne slucajeve; da ih popularise, generalise, prikazuje kao sistem mesto kao prolaznu bolest posleratne demokratije, jos k tome rdavo shvacene i slabo primenjene.
  Na politickom polju bilo je gore. Sa Hrvatima, kojima bi od prvoga dana vrhovna drzavna politika trebala da na neki nacin zómo poka-zuje kako u stvari nisu nista izgubili, ako su izgubili bana u Zagrebu, odjelne pretstojnike itd. jer su dobili, doduse u Beogradu, ali za to u punoci, vlast, u zajednici sa Srbima i Slovencima, u svim granama i organima drzavne uprave, nije se uvek, nije se redovno vodilo racuna
0	toj brizi. Ne jamacno iz nepoverenja prema Hrvatima, vec iz razloga partizanske gramzljivosti, sastavljane su vlade, popunjali su se vr-hovni dikasteriji drzavne administracije na nacin da nikad ni u jednoj vladi ministara Hrvata nije bilo vise od cetiri ili pet; da su njihovi resori bili upadno drugorazredni; da se nikad ozbiljno nije ni pomislilo da na unutrasnja dela, zeleznice, dode neki ministar Hrvat, a da ne govorimo o pretsedniku vlade. Ovako, ako ne po intencijama, ali silom prilika, sastavljanje najvisih krugova drzavne uprave provodeno je tako kao da se htelo postici da se kod Hrvata stvori uverenje da su oni u drzavi tretirani kao neka manjina, a ne kao punopravni element jedinstvene nacije, koja je drzavu stvorila. Jos je zacudniji nestadak, shvacanja da takva praksa nije oportuna i da je diametralno oprecna praksa nuzna, ako se hoce da se ideja narodnog jedinstva ukoreni i kod Hrvata, kad se vidi sa kako lezemoscu i nonsalanstvom su se tretirala
1	resavaia ponekiput pitanja iz nacionalne i religijske domeñe, gde bi narociti takt i obzirnost trebali da se nametnu sami od sebe, a da se ìzbegne utisak da bi drzavna uprava imala sklonost da podlegne ten-dencijama eventualne plemenske ili verske supremacije ili privilego-vanog polozaja. Navlas izbegavamo da u ovom redu misli zalazimo u detalje, jer ti detalji spadaju u domenu ciste politike, ali s druge strane potpuno ih ignorisatì ne bi takode bilo uputno ako se hoce pred ocima imati svi elementi, koji su uslovili i uslovljavaju danasnje nezgodne odnose srpsko-hrvatske.
103