—	To, da je nestao kapetan Tomic, i da su u zoru ljudi nasli njegova konja bez sedia.
    —	Gdje su ga naSli?
    —	To ja ne znam. Luka je kazivao, da je konj lutao po vinogradima.
    —	A nije li ti Luka kazivao, sto on misli, kako je nestao kapetan Tomic?
    —	Nije ni slova, ekcelencijo. Zasto bi on bas meni kazivao sto misli!
    —	A nije li ti Luka jos sto drugo kazivao?
    —	Da su konja ulovili i doveli u grad. Konj je i tako vlasnistvo drzave.
    —	Samo to? Bit ce da ti je Luka jos nesto govorio . . . Jeste li dugo brbljali?
    —	Da, ekcelencijo . . . Rekao mi je . . . No, ne znam kako da se izrazim . . . povjerio . . .
    —	Kako to? povjerio ti je!
    —	Da, ekcelencijo, buduci da je to stvar tajna, a ja tajnu cuvam.
    —	Govori, Keko, kazi mi sve!
    —	Luka je trazio da mu prisegnem, da ne cu odati ni-komu niti slova.
    —	Kakvo je to odati ili ne odati! Preda mnom ne smije biti tajne! Govori!
    —	Ekcelencijo, ja sam Luki rekao, da mu prisizem, da ne cu . . .
    —	Govori i ne budali! — srdito ce Barbarigo. — Ja ti zapovijedam da govoris!
    —■ Dakle, ja ne gazim prisegu, kad mi ekcelencija zapo-vijeda?
    —	Kakva prisega! Na sto si prisegao?
   —	Na nista; samo sam rekao da prisizem! Eto, tako sam prisegao ....
    —	Dosta mi je toga! Govori!
    —	Odmah, ekcelencijo. Molim samo vasu milost, da se pridigne, da mogu straga zakopcati . . .
    Barbarigo ustane. Keko cucne iza njega i nastavi svoj posao.
   —	No, Keko! Poemi!
    —	Jest, vasa milosti. Luka mi je povjerio, da je kapetan Zuliani trazio citavu bozju noe ne samo Tomica, vec i kape-tana Célica.
142