—	Sto nisi rekao, Keko? Opet ti ponavljam: ti si prava pravcata bena!
    Keko je sad jos glupije buljio u svoga gospodara.
    —	Navuei mi, Keko, haljinae. Ti, moja beno! Zar nisi ti bena, Keko moj glupi?
    —	Ja ne znam.
   —	Kako ne bi ti to znao? . . . Ah, Keko, Keko! — nasmijesi se Barbarigo.
    Taj gospodarev smijesak kao da je osokolio sobara, da bi ipak smio da nesto odgovori.
    —	Onako je, kako kaze vasa milost.
    —	No, hvala Bogu, da i sam uvidas . . .
    —	Ja sve uvidam, ekcelencijo.
    —	Kad sve uvidas, mogao si mi odmah sve i reci, a da te ne natezem ovako . . .
    —	Da sam bena, vasa milosti?
    —	Ne to; vec ono zadnje.
   —	Ono zadnje? — ponovi Keko smeteno.
    —- Da, da ceka pred kancelarijom ona djevojka . . .
    —- Neka mi oprosti vasa milost . . . Smijem li u kuhinju, da donesem zajutrak?
    —	Ne treba, Keko. I onako je blizu objed.
    —■ Na sluzbu, vasa milosti.
    —	Mozes otici, Keko.
    Sobar se nakloni i ode.
    Marko Barbarigo opet pristupi k zrcalu, pomno se ogle-da, naravna bolje rijetku kosu i pogladi bradicu. Lice mu je odavalo, kao da je zadovoljan svojim vanjskim izgledom i s razvitkom stvari. Uzme sesir, pa se uputi k vratima. Tu popostane cas, pa se povrati do naslonjaca. Polozi seìsir na najblizi stolac, sjedne i stane razmisljati.
    Sto je taj cas razmisljao Marko Barbarigo? Nije li mu se mozda pojavila pred ocima sva grozota zlocina, sto ga je tolikim cinizmom zasnovao, poradi cega su dva neduzna co-vjeka vec poginula: Cicvarko i turski aga, bez obzira na sve ostalo zio sto je imalo da se jos rasplete? A zasto? Samo da bude do kraja zadovoljena njegova pohota na neduznoj djevojci, sirotici bez oca i majke, od koje je vec jedinoga brata otkinuo, a zarucnika joj ni kriva ni duzna u dno kule strpao! Nije li se on sad na te pomisli zaprepastio? Niposto! Marko Barbarigo ne bi bio piemie, kad ne bi ostao kod za-cete osnove, kad je ne bi do kraja izveo; pa neka se iznize jos i vise neduznih zrtava na koje nabasa pri ostvarenju svoje
10
145