—	Da, ekcelencijo ....
    —	Dakle, obadva cekaju: i oficijal Luka i onaj stratijot, sto je bio s kapetanom Celicem . . .
    —	Cekaju oba vasu ekcelenciju . . .
   —■ To si mogao odmah reci! Nikad iz Keka pametna covjeka! Je li tako?
    —	Jest, ekcelencijo! Ja se nisam sjetio, da bi to morao reci odmah.
    —	Cekaju li dugo?
    —	Od osme ure, vasa milosti.
   —	A sad je?
    —	Blizu podne.
    —	Zurno, Keko, pomozi mi da se operem.
    Barbarigo se zurno oprao. Tad se je opet uvalio u naslo-njac, a Keko ga je poceo cesljati. Barbarigo, kao da je nesto razmislio, pa ce najedared Keku:
    —	Je li ceka jos netko pred kancelarijom?
    —	Ceka, vasa milosti.
   —	Tko to?
    —	Ne poznam . . . nisam nikad prije vidio . . .
    —	Je li musko ili zensko? Toliko valjda poznas?
    —	Zensko je, ekcelencijo.
    —	Zensko! — klikne Barbarigo. — Djevojka?
    —	Mogla bi biti jos djevojka . . . Da, da, sigurno je djevojka . . .
   —	Miada?
   —	Kao kaplja.
    —	Lijepa? . . . Ruzna?
    —	Krasna, ekcelencijo. Ali je ne poznam. Jos nikad nije bila u palaci.
   —	Crnka?
    —	Prava, pravcata crnka!
    —	I ona ceka od osme?
    —	Nije, ekcelencijo, ona je dosla kasnije, . . . da, da: znatno kasnije.
   —	Sama?
    —	Bit ce da je dosla sama. Nisam vidio nikoga s njome, a Luka i stratijot su dosli mnogo prije.
    —	O sveta bratska ljubavi! — klikne Barbarigo iro-nicnim posmjehom.
    —	Ja nisam to rekao, ekcelencijo! — ogradi se Keko, odlozivsi gospodarev cesalj.
144