vikne prvoga od njih, i to bas Dujma Tvrdu, koga i sami poznajete kao momka cestitoga.
   —	Poznam Dujma. Tko njega ne pozna? Poznaje ga malo i veliko!
    —	Mehmet tad izvuce sablju iz korica, pa mu vikne» posprdno dakako, jesi 1’ bolan od cete junacine Petra To-mica?
   —	Sto je njemu, naravski, Dujam potvrdio — doda stari redovnik.
   —	Tad ce njemu istim glasom aga: Deder kazi svom& kapetanu, junacini Petru Tomicu, ako ga je porodila majka, neka meni na mejdan izade. Ako ne ce na mejdan izaci, nek mi za se poslje mejdandiju; ako pak ne moze mejdandijè naci, tad mu reci da mi posalje sestricu Jelicu, a ja cu njemu za uzvrat preslicu!
    —	Tako ti je aga porucio?
    —	Tako, dragi ujace. I jos mu je aga dodao, da ce cekat do trecega dana, dokle sunce do tri koplja poskocilo bude.
   —	A sto mu je Dujam uzvratio?
    —	Nista, ujace dragi. Ta sto bi on uzvratit mogao! Mislio je da ja s agom imam razmiricu. Stoga on je hitro konja okrenuo, da mi donese tu Mehmetovu poruku.
    —	A ti, Petre, sto si ti na to?
    —	Mene je, moj ujace, ta poruka vise iznenadila nego li su ovaj cas moje rijeci iznenadile vas.
    Staromu se redovniku celo namrstilo. Prigne glavu i casak zaroni u misli. A kad je glavu opet uspravio, zagleda se u Petrovo lice, pa prihvati:
    —	Sinko Petre, ocito je samo jedno. Mehmet-aga se je razljutio na te.
   —	Ali ja mu povoda nisam dao! Nikad na njega ni mislio nisam!
    —	Onda te je pred njim netko ocrnio!
    —	To je, i nista drugo, po srijedi. Na tu sam misao i ja dosao. Ali, bilo kako mu drago, meni premisljanja nije bilo.
    —	Valjda nisi odmah prihvatio agin izazov?
    —	Ja sam njemu, moj ujace, po istom poslaniku odvra-tio, da njegova izazova ne shvacam, jer ne znam da sam ga bilo kako skrivio. Ali, ako on dvoji, da u meni junacko sree bije, pa me posprdno junacinom nazivlje, neka me ceka, kako je porucio.
54