—	Ne mislim ja to — ispravi Marko. — Ova dva du-kata sto ovdje mjesecno zaradimo, ne bismo kod kuce spra-vili ni za godinu dana.
    —	Placaju nas dobro, priznati se mora; ali nas pritiste i velika odgovornost, a i napor velik. Samo da nam ne odbi-jaju polovicu kad smo u luci!
    —	To ti je, brate, na svakom brodu.
    —	Pa sto si onda rekao da ti se ne svida?
    —	Htio sam da recem, da me, bas glede ove plovidbe, mori nekakva zia slutnja.
    —	Idi s milim Bogom, dragi Marko.
    —	A vidis, ja nekako kao da slutim, da ne cemo ova} zadnji komad puta, do Splita, glatko proci.
    —	Ja ti do takvih slutnja ne drzim bas nista.
    —	A ja ti opet kazem, da me je slutnja rijetko kada prevarila.
    —	Pa daj, Marko, reci, sto to slutis?
   —	Sto slutim? — ponovi Marko. — Ne znam ni sam. Vise puta cujem svega i svacesa, a ni briga me. Ali ovoga puta, par rijeci, sto sam ulovio, kad smo se otiskivali na polazak, usjeklo mi se nekako u uho, pa mi ne mogu nikako iz glave.
    —	Pa sto si to cuo, bolan ne bio?
    —	Vidis. Nas brodski kapelan, koga za kratku plovidbu obiöno ne uzimaju na brod, te je ostao u Veneciji, kad se je s kraja pozdravljao s nasim casnicima, na koncu im je dobacio, saljivo bez sumnje, nekoliko rijeci koje sam ti razumio i za-pamtio.
    —	Sto je to rekao?
    —	Hrvatski bi ti to bilo ovako: utorkom i petkom kani se putovanja i svatova, jer znade i jedno i drugo svrsiti naopako.
   —	Pravo je rekao — potvrdi Bozo. — Ostavili smo Mletke u petak, a danas je eto opet petak. Neka nas dragi Bog cuva od nesrece!
    —	Ne bojim se ja bas previse, — uvjereno ce Marko — da bi nam se kraj ovolikog opreza mogao razbiti brod. Boze sacuvaj! Eto se veremo iz luke u luku, iz drazice u drazicu, da je skoro sramota. S te se strane ja ne bojim, samo da nas ne snade koja druga nevolja. Vidis ....
   —	Cini mi se — prekine ga Bozo, pogledavSi prema pramcu, — da su sa sidrom gotovi. Treba da ga jos privezu. Ali znas, sto cu da ti recem, u kratko. Meni bi bilo posvema
13