dati, da ce sutra sve dobro ispasti. Petar je poznat kao junak; on ce se sutra proslaviti na mejdanu.
    —	Na mejdanu, Ivo, ne odlucuje samo junastvo, negó i sreca. Promisli, dragi moj Ivo, da se sutra Petru sto do-godi! Boze! Boze! ne smijem ni pomisliti na to!
    —	To je najbolje, kad je covjeku moguce, Jelkice moja. Treba da i ti i ja upremo iz svih sila, da sacuvamo vedrinu duha. Veceras je nasa jedina zadaca da sokolimo Petra. On treba da pode na mejdan vedar, a ne zamisljen. Dobro du-sevno raspolozenje njemu ce pomoci do pobjede. — A za takvo njegovo raspolozenje mi mozemo doprinijeti mnogo, premnogo.
    —	To stoji. Pravo velis, Ivo.
    —	Promisli samo, kakvo ce to veselje biti, kad on sutra svlada Mehmet-agu!
    —	Ali bi mnogo bolje bilo, da do toga mejdana nije oupce doslo. Mene, dragi moj Ivo, mori glede toga grdna slutnja.
    —	Mani se toga, duso. Tko ne bi volio da nije doslo do ovakova sta? Ali, kad vec mora da bude, neka se Bozja vrsi!
    —	Mora da bude! Zasto mora da bude? Nije li mogao Petar jednostavno odbiti izazov? Zar covjek mora da stavlja na kocku svoj zivot, kad se kojemu smutljivcu to prohtije?
    —	Nije, draga moja dusice, nije mogao; podniposto nije mogao.
    —	Ali, ako nije dao povoda tome zlosretnome Mehmet-
agi?
    —	Kazem ti, da nije mogao, premda nije dao agi nika-kova povoda. Petar je vojnik, a vojniku je cast nada sve! Toga ti ne smijes zaboraviti.
    —	No, to ja znam. Ali, ipak ne shvacam, kako bi vojnik morao da se bije, kad se komu snije!
    —	To stoji; ali u ovom je slucaju izazov bio takav, da ga je morao Petar prihvatiti.
    —	Morao! zasto bi morao? Taj mi tvoj morao nikako ne ide u glavu.
    —■ A ja ti, duso, i opet kazem, da je morao. Morao je ne samo poradi sebe, vec i...
    Ivo ne svrsi. Ocito: bio se zaletio. Ali Jelka, koja je drhcuci slusala svaku njegovu rije5, to je odmah primijetila, pa je skocila s njegova koljena, pala mu oko vrata, obasula ga cjelovima, i kliknula:
    —	Svrsi, svrsi, Ivo! Ako Boga znades!
80