rakters, freilich zugleich ein heimatloser Halbbarbar, dessen Masslosigkeit die eigene Partei zerrütete«.82)
    I za Gotheina dakle Vlacic je dvojnik, na jednoj .strani to je: »posljednja stvaralacka glava medu re-formatorima, nenadmasiv u talentu, marljivosti, ci-stoci i nesavitljivosti karaktera«. Na drugoj strani on je »jedan polubarbar bez domovine, cija neumje-renost razbija vlastitu stranku«. Murko koji navodi ovo misljenje Gotheinovo kaze : »Pravi Hrvat, kakvih je u povijesti bilo do danasnjeg dana mnogo«. Murko dodaje, da ce se kod rasvjetljavanja Vlacicevih oso-bina »sa gledista njegove rase i njegove domovine morati ograniciti onaj pojam polubarbarstva«. Ali u Vlacicu nema ni izdaleka one dvojnosti koju Ni-jemci nalaze. On je manje lican od svojih protivnika, on je stvarniji od njih. U borbi on ne stedi ljude, ali sve sto cini to je da demaskira protivnike. U ostalom, da li se u opee moze borba voditi za idejnu stvar, ako se stede oni koji tu idejnu stvar hoce da kompromi-tiraju ili se cak bore protiv nje. Nijemci sude o Vlacicu onako kako su Talijani sudili o Lutheru. I za Talijane je Luther bio barbar, kako je to bio za Nijemce Vlacic.
    U citavom spocitavanju dvojnosti sa njemacke strane Vlacicu, mora biti nesto lazno. Nije moguce da moze netko biti glavna lienost u nosenju idejnih pokreta, koje je stvorio drugi narod, da bude »posljednja stvaralacka glava« toga pokreta, da bude »nenadmasiv u talentu, marljivosti, cistoci i nesavitljivosti karaktera«, i da u isto vrijeme bude »polubarbar«. Ove stvari iskljucuju se uzajamno. Ali kako je za Atenjane bio barbar svaki tko nije bio Atenja-nin, i za Nijemce je barbar svaki, tko nije Nijemac,
    82)	Citiramo prema knjizi: Dr. M. Murko, Die Bedeutung der Reformation und Gegenreformation für das geistige Leben der Südslaven, Prag und Heidelberg, 1927, str. 122.
176